POUKE IZ PROŠLOSTI

1. POUKE IZ PROŠLOSTI GLAS ĐAČKE SAVESTI I DOSTOJANSTVA

2. Đačka obećanja uvek su bila jednaka, pre deset ili pedeset godina kao i danas, ali se izgled knjižica u međuvremenu prilično promenio. Na primer u Kraljevini Jugoslaviji, pre II svetskog rata, dvojka (koju su nazivali “labudom”) – nije bila prelazna ocena. Dok neki danas uzaludno sanjaju o dvojci iz matematike ili fizike i bogato čašćavaju drugove ukoliko ih dobiju na pismenom, “labudovi” su za nekadašnje učenike bili noćna mora. Vođeni rukom bezdušnih profesora, “labudovi” su plovili knjižicama poput najstrašnijih čudovišta. Ali ono što je te starinske knjižice pre sedamdeset i više godina činilo drugačijim od današnjih, bio je opširan propratni tekst koji se svojim opsegom i sadržajem nametao kao najvažnija stvar školskog dokumenta. Za današnje naraštaje ostalo je, ipak, nejasno koliko su đaci, kao i njihovi roditelji, poštovali uputstva i pravila ponašanja učenika u Kraljevini Jugoslaviji. Pored toga škola je imala poduži spisak očekivanja: davala je uputstva šta od đaka očekuje, te savetovala kako da sačuvaju svoje zdravlje.

6. Nikud bez knjižicePravila o vladanju učenika bila su štampana na čak deset strana plave knjižice u platnenom povezu na čijoj je naslovnoj strani, pored grba Kraljevine Jugoslavije, latinicom i ćirilicom pisalo “Đačka knjižica” odnosno “Дијашка књижица”.Pravilnik je sadržao 48 članova. Već prvi član davao je ton i nagoveštavao prirodu preostalih:“Učenici se moraju vladati u školi i van nje onako kako dolikuje vaspitanoj omladini i kloniti se svega što bi bilo štetno za njihov ugled, zdravlje i dostojanstvo:”

11. Član dva bio je posebno jasan:“Učenici treba uvek da govore istinu i da su iskreni, skromni, pažljivi i ljubazni prema svakome. Laganje, pretvaranje i neiskrenost nisu dostojni učenika.”U koje vreme moraš da se vratiš kući? Odgovor zavisi od stava roditelja. Zvuči neverovatno, ali nekada je o tome brinulo Ministarstvo prosvete, a propis kada će ko posle šetnje kući donosio je ministar prosvete, ponekad i direktor škole.“Zabranjeno je učenicima zadržavanje na ulicama zimi posle 19, a leti posle 20 časova, sem po nekoj potrebi koju učenik ima dokazati potvrdom roditelja ili staratelja. Direktor može ovo zadržavanje po ulicama produžiti ili skratiti prema mesnim prilikama”, nalagao je član trideset.Da bi bilo jasno kako je knjižica bitan dokument, neka vrsta lične karte za maloletne osobe, član četrdeset šest nalagao je da je “učenik dužan stalno nositi sa sobom svoju đačku knjižicu i na zahtev svake vlasti pokazati je radi legitimisanja”.

13. Čuvanje zdravljaPravilnik o čuvanju zdravlja bio je podeljen u šest odeljaka:1. čuvanje tela2. čuvanje organa za disanje3. čuvanje očiju4. čuvanje ušiju5. kako kod svoje kuće sedeti pri čitanju i pisanju6. i kako se treba čuvati od zaraznih bolesti.Čuvanje tela podrazumevalo je, pored ostalog, i umerenost u jelu i piću.“Jedi polako i žvaći dobro.”“Rano leži i rano ustaj.”“Diši uvek na nos; usta neka su ti zatvorena.”“Pazi da pri radu grudi ne naslanjaš i trbuh ne gnječiš.”Budući da je učenje svakodnevni posao, đak je morao da piše tako da mu glava bude nagnuta malo napred, a gornji deo tela uspravljen, nikad naslonjen na ivicu stola.

14. “Ako te oči zabole ili ti se vid počne kvariti, pitaj odmah lekara; samo lekara slušaj o tome”, glasilo je uputstvo za čuvanje očiju. “Čuvaj uši od jakih potresa. Ne udaraj nikoga po uvu, ne viči drugome na uvo. Ne čačkaj uši ničim šiljatim – perom. čačkalicom i slično. Uđe li ti u uvo kakva bubica, nagni odmah glavu na drugu stranu, pa u uvo sipaj polako kapljicama, zejtin dok se buba ne uguši...”Učenik koji je bolestan od zaraznih bolesti (boginje, veliki kašalj, šuga...) nije smeo dolaziti u školu, a ni sam, niti u društvu starijih ići na pogreb onih koji su umrli od zaraznih bolesti...

15. Kada bi danas neko primio knjižicu sa ovakvim propratnim tekstom, verovatno bi je odmah proglasio za “fašističku”, a možda bi napisao i tužbu protiv zlostavljanja dece. Sumnje nema: vremena se menjaju, s njim i pravila ponašanja, pa i ona koja govore o ponašanju učenika. Put do znanja mukotrpan je i težak... Ali, za utehu i u cilju istrajnosti, uvek se treba sećati reči Branislava Nušića:“ZNANJE IMA GRANICE DOK JE NEZNANJE BESKRAJNO!”Tekst je u celosti preuzet iz “Politikinog zabavnika” broj 2772 25.03.2005. god.