Obavezno o siguranje automobilista (OOA)

1. Obavezno osiguranje automobilista(OOA) Uvod OOA je uvedeno kod nas 1976. g., u nekim drugim zemljama Evrope ranije (npr. u Nemačkoj 1939, Francuskoj 1959, u V. Britaniji 1930.). Osiguranje se razvijalo u pravcu što bolje zaštite žrtava saobraćajnih nezgoda. Direktive EEZ/EU su doprinele ujednačavanju te zaštite u Evropi. Države članice EU, a i one koje nisu članice, usaglasile su svoje nacionalno zakonodavstvo u oblasti OOA sa evropskim direktivama. Danas u evropskim zemljama postoji obavezni minimum osiguravajuće zaštite žrtava saobraćaja tako da u tom pogledu više nema većih razlika od države do države.

2. Obaveza zaključivanja osiguranja 1.Svaki vlasnik motornog vozila mora da zaključi osiguranje od odgovornosti za štete u saobraćaju pre uključenja vozila u saobraćaj. Lice koje ne zaključi osiguranje odgovara za privredni prestup (pravno lice), odnosno prekršaj (fizičko lice).

3. 2. Osiguranje se zaključuje sa društvom za osiguranje koje je dobilo dozvolu da obavlja poslove OOA. Društvo za osiguranje je dužno da zaključi ovo osiguranje pod uslovima pod kojima obavlja to osiguranje. 3. Osiguranje mora da postoji sve vreme dok je vozilo u saobraćaju. Ne može se registrovati vozilo, a da prethodno nije zaključeno osiguranje.

4. Ako je ugovor zaključen i dođe do promene vlasnika ili prestanka društva za osiguranje kontinuitet osiguranja se postiže tako što: - prava i obaveze iz ugovora automatski prelaze na novog vlasnika - je vlasnik vozila dužan da za preostali period osiguranja zaključi ugovor sa drugim društvom za osiguranje u roku od 8 dana od dana objavljivanja prestanka društva u sredstvima javnog obaveštavanja.

5. 4. Svako vozilo koje uđe u domaću zemlju mora da ima dokaz da je osigurano u inostranstvu (zelena karta i drugi dokaz koji priznaje nacionalni biro), a ako nema dokaza mora da zaključi osiguranje prilikom ulaska u zemlju (granično osiguranje). Polisa izdata kod stranog osiguravača pokriva rizik građanske odgovornosti po propisima posećene zemlje.

6. 5. Od obaveze zaključivanja osiguranja izuzeta su vojna vozila. Štete koje ta vozila prouzrokuju naknađuje država. 6. Osiguranje počinje da dejstvuje od časa kada vozilo počne da se koristi. To obezbeđuje obaveza zaključivanja ugovora o osiguranju pre nego što se vozilo stavi u saobraćaj.

7. II. OPŠTA SVOJSTVA OSIGURANJA 1. OOA se sprovodi na osnovu zakona i ugovora. Ugovor mora da bude u skladu sa imperativnim zakonskim odredbama koje se odnose na obim osiguravajućeg pokrića. Autonomija volje ugovornih strana u ovom osiguranju je znatno sužena. 2. Ugovor o osiguranju se zaključuje s obzirom na određeno vozilo, oštećeno lice ima pravo na naknadu štete bez obzira na to ko upravlja vozilom (vlasnik ili drugo lice).

8. 3. Ugovor o osiguranju zaključuju vlasnik vozila (ili drugo lice koje ima interesa da se ugovor zaključi) i osiguravač. 4. Pravo na naknadu ima treće oštećeno lice. Pojam tog lica definisan je zakonom. Ovo lice ima pravo na direktan zahtev za naknadu štete od osiguravača. 5. OOA pokriva šteta za koju vlasnik vozila građansko pravno odgovara. Građanska odgovornost je pretpostavka i gornja granica obaveze osiguravača.

9. 6. Osiguravač ne može oštećenom licu da ističe prigovore koje ima prema osiguraniku zbog nepridržavanja ugovora ili zakona (npr. da premija nije plaćena, vožnja bez vozačke dozvole, namera i dr.). 7. Oštećeno lice ima pravo na naknadu štete i kada vozilo nije osigurano, kada je štetu pričinilo nepoznato vozilo (samo štete na licima) ili kada je vozilom upravljao neovlašćeni vozač.

10. III. Lica čija je odgovornost pokrivena osiguranjem 1. Vlasnik vozila To je lice koje ima pravo da upotrebljava vozilo i njime raspolaže. Osiguranje pokriva njegovu zakonsku objektivnu odgovornost kao imaoca opasne stvari i subjektivnu odgovornost kada je šteta nastala u udesu koji je izazvan motornim vozilima u pokretu (svaki imalac odgovara drugom imaocu na osnovu krivice). Za štete trećem licu oba imaoca odgovaraju bez obzira na krivicu.

11. 2. Držalac motornog vozila Držalac je lice na koga je vlasnik preneo vozilo sa ovlašćenjem da se njime služi (npr. zakupac, poslugoprimac). Držalac po zakonu odgovara kao i vlasnik jer ima faktičku kontrolu nad vozilom. Da bi neko lice imalo svojstvo držaoca treba da koristi vozilo u svoju isključivu korist (ili bar pretežnu), da su na njega prešli troškovi održavanja vozila, da izvlači korist iz upotrebe vozila. Osiguranje pokriva odgovornost ovlašćenog držaoca (do tog svojstva je došao na zakonit način). Ako je vozilo ukradeno osiguravač ima pravo na regres od tog lica.

12. 3. Vozač motornog vozila Vozač je lice koje upravlja motornim vozilom. Od držaoca se razlikuje jer nema pravo da koristi vozilo u svom interesu. On odgovora na osnovu krivice. Odgovornost vozača nije pokrivena osiguranjem ako je do vozila došao na protivpravni način, on je tada “neovlašćeni” vozač (upravlja bez ovlašćenja vlasnika ili držaoca vozila). Vozač je lice koje može biti u službi vlasnika, ali i svako drugo lice (često su to bliski srodnici vlasnika vozila).

13. IV. Lica kija imaju pravo na naknadu iz osiguranja (“treća lica”) Treća lica su sva ona lica kojima je kao žrtvamasaobraćajnih nezgoda osiguravač dužan da naknadi štetu. Treća lica su sva lica osim: - vlasnika, suvlasnika i drugog imaoca vozila bez obzira da li je u momentu nezgode upravljao vozilom - vozača vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta koji je odgovoran za štetu - lica koje je učestvovalo u protivpravnom oduzimanju motornog vozila kojim je prouzrokovana šteta.

14. V. Pojam motornog vozila Motorno vozilo s obzirom na koje se zaključuje osiguranje je kopneno vozilo koje se kreće na motorni pogon (osim šinskih vozila) koje služi za prevoz lica i stvari, za vuču i radno vozilo, koje mora imati saobraćajnu dozvolu koja se produžava u rokovima ne dužim od 12 meseci.

15. S obzirom na navedenu definiciju obavezi osiguranja ne podležu vlasnici motornih vozila koja ne moraju da se registruju svake godine kao što su razne samohodne radne mašine, motokultivatori, mopedi. Naš zakonodavac je dao užu definiciju motornog vozila od niza drugih zakona evropskih država koji su usklađeni sa direktivama EU zbog čega se očekuje da će u novom zakonu biti prihvaćena definicija da obavezi osiguranja podleže svaki vlasnik vozila koje se pokreće snagom sopstvenog motora (osim šinskih vozila).

16. VI. Štete pokrivene osiguranjem 1. Osiguranje pokriva sve pravno priznate štete nastale iz upotrebe motornog vozila (smrt, povreda tela, uništenje ili oštećenje stvari, izgubljena dobit). 2. Šteta treba da je nastala upotrebom vozila na javnom putu. U sudskoj praksi se široko tumači pojam upotrebe i javnog puta. Smatra se da su pokrivene i štete na putevima koji nemaju javni karakter (privatni putevi, priključni put od garaže do javnog puta, na javnim površinama pristupačnim za saobraćaj kao što su parkinzi, pa i u krugu fabrike).

17. 3. Osiguranje pokriva štete nastale na domaćoj teritoriji jer se i obavezno osiguranje uvodi radi naknade štete nastale u domaćoj zemlji. Ali, ako vozilo saobraća u inostranstvu osiguravači prihvataju da pruže pokriće ako je šteta nastala na području zemlje sa kojom je naš nacionalni biro zaključio inter biro sporazum o zelenoj karti. 4. Osiguranjem su pokrivene štete koje su posledica upotrebe vozila (uzročno-posledična veza može da postoji ne samo kod sudara, udara pešaka već i npr. kod zaslepljivanja farovima, u slučaju požara, eksplozije, pada predmeta sa vozila, iscurenja ulja i dr.).

18. VII. Štete isključenje iz osiguranja 1. Isključenja iz osiguranja prema trećem licu mogu da budu samo na osnovu zakona. Zakon poznaje isključenje šteta na stvarima koje su primljene na prevoz. 2. Isključenja prema osiguraniku su brojnija ali ne mogu da se ističu oštećenim licima: - štete prouzrokovane u naročito opasnim okolnostima (automobilske trke); - namerno prouzrokovane štete;

19. štete prouzrokovane pod dejstvom alkohola (0,5 promila ); između stanja alkoholisanosti i štete treba da postoji uzročna veza. • štete prouzrokovane vožnjom bez vozačke dozvole. Lice koje se obučava a ima pored sebe instruktora ne smatra se licem bez dozvole. Ako je vozilom upravljalo lice bez dozvole ali šteta nije posledica njegove radnje ili propusta ne može se primeniti ovo isključenje (sama činjenica da vozač nije imao dozvolu ne dokazuje njegovu krivicu za saobraćajnu nezgodu).

20. VII. Minimalna suma osiguranja 1. Osiguravač je dužan da naknadi štete za koje odgovara osiguranik do ugovorene sume osiguranja, ali ne ispod sume koja je predviđena zakonom (minimalna suma). U praksi se po pravilu ugovara kao limit pokrića zakonska suma, ratko se ugovara osiguranje na limit pokrića iznad ove sume. Da bi se izbegli efekti inflacije u našem zakonu sume osiguranja su utvrđene u stranoj konvertibilnoj valuti (sada je SAD dolara, a predlaže se da u novom zakonu ta valuta bude evro. Strana valuta se koristi samo kao obračunska vrednost, jer je dinar domaća valuta).

21. 2. Način određivanja sume osiguranja a) Metod valorizovanja sume: - za utvrđivanje gornjeg iznosa obaveze osiguravača merodavan je kurs dinara na dan zaključenja ugovora o osiguranju - za utvrđivanje obaveze osiguravača na naknadu štete merodavan je kurs dinara na dan utvrđivanja obaveze i iznosa odštete. Tako osiguravač nosi rizik promene vrednosti dinara u odnosu na stranu valutu, ako do te promene dođe.

22. b) Suma osiguranja merodavna za određivanje naknade U našoj sudskoj i osiguravajućoj praksi se limit obaveze utvrđuje na sledeći način: - ako je u vreme nastanka štetnog događaja visina štete u granicama sume osiguranja osiguravač je dužan da štetu naknadi u punom iznosu čak i onda kada je ona kasnije premašila sumu osiguranja - ako je u vreme nastanka štetnog događaja šteta veća od sume osiguranja osiguravač je dužan da naknadi onaj procenat štete obračunate u vreme presuđenja koji odgovara srazmeri između ugovorene sume osiguranja i prvo obračunate štete. To znači da se šteta obračunava dva puta: u vreme njenog nastanka i u vreme donošenja odluke o odštetnom zahtevu (a ako je pokrenut spor, u vreme presuđenja).

23. c) Limit pokrića kada ima više šteta iz jednog štetnog događaja Ako suma osiguranja (za teretna vozila 200 000 US $, za ostala vozila 100 000 US $ u dinarskoj protivvrednosti) nije dovoljna za naknadu nastale štete prvenstveno se naknađuju štete na licima. Ako ima više oštećenih lica limit se udvostručuje. d) Naknadno prijavljeni odštetni zahtevi Ako se posle naknade štete pojave novi odštetni zahtevi naknada važi pravilo da se isplaćuje preostali deo sume osiguranja ako osiguravač nije znao da postoje i druga lica (bio je savestan). Ako je znao da ima još oštećenih dužan je da isplati naknadu u iznosu koji bi dobili da su podneli zahtev na početku. Od lica kojima je naknada već isplaćena ne može se tražiti povraćaj.

24. VIII. Garantni fond Iz sredstava garantnog fonda naknađuju se: - štete od neosiguranih vozila • štete od nepoznatih vozila • štete nastale u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je učestvovalo vozilo čiji je vlasnik osiguran kod osiguravača koji je pao pod stečaj.

25. Štete od nepoznatog vozila Garantni fond naknađuje samo štete na licima, štete na stvarima (to su uglavnom štete na motornom vozilu) fond nije dužan da naknadi. U svakom konkretnom slučaju mora da se utvrdi odgovornost vozača nepoznatog vozila (svim dokaznim sredstvima). Ako je u nezgodi učestvovalo nepoznato vozilo, a oštećeni je i sam kriv on ne može da dobije naknadu uopšte (ako je isključivo kriv) ili ne u potpunosti (ako je njegova krivica delimična). Pravo na naknadu štete od nepoznatih vozila imaju i strani državljani pod uslovom reciprociteta.

26. 2. Štete od neosiguranog vozila Garantni fond je dužan da naknadi sve štete (i na licima i na stvarima). Fond ima pravo na regres od lica koje nije zaključilo ugovor o osiguranju. 3. Stečaj nad društvom za osiguranje Iz sredstava fonda naknađuju se štete koje ne mogu da se naknade iz stečajne mase. To znači da oštećeni mora da čeka okončanje stečajnog postupka što je za njega nepovoljno. U pravu nekih država članica EU oštećeni može odmah da se obrati garantnoom fondu, a ovaj prijavljuje isplaćeni iznos u stečajnu masu. I kod nas se zagovara prihvatanje ovog rešenje jer je u interesu oštećenih lica.

27. IX. Štete od vozila strane registracije Vozilo strane registracije ne može da uđe na teritoriju domaće zemlje ako nema zaključeno osiguranje od odgovornosti za štete iz upotrebe vozila. Na granici se proverava da li je: • za vozilo izdata zelena karta • vozilo iz zemlje sa kojom je zaključen sporazum da je registarska oznaka dokaz o osiguranju. Ako nema zelene karte, a registarska oznaka nije dokaz o osiguranju lice koje ulazi u zemlju dužno ja da na granici zaključi osiguranje kod domaćeg društva za osiguranje.

28. 1. Sistem zelene karte Sistem je ustanovljen u Evropi posle Drugog svetskog rata da bi se olakšao međunarodni saobraćaj. Sporazumima između tzv. nacionalnih biroa država članica sistema predviđeno je da je zelena karta izdata za određeno vozilo dokaz o osiguranju koje pokriva i šteta koje vozilo propuzrokuje u posećenoj zemlji. Danas u državama članicama EU na osnovu Prve direktive koja se odnosi na obavezno osiguranje automobilista nacionalni biroi prihvataju registarsku oznaku države članice kao dokaz o osiguranju. Druge države članice sistema ( u sistemu danas ima ukupno 40 država) mogu da prihvate kao dokaz zelenu kartu ili registarsku oznaku. Neke zemlje mogu pripadati sistemu zelene karte ili sistemu registarske oznake ili istovremeno i jednom i drugom.

29. Nacionalni biroi Sistem zelene karte funkcioniše na osnovu mreže nacionalnih biroa čiji su članovi društva za osiguranje koja obavljaju poslove obaveznog osiguranja automobilista. Nacionalni biroi između sebe zaključuju sporazume (na osnovu model sporazuma tzv. Londonskog sporazuma). Svaki biro je i obrađivački i isplatni: - nacionalni biro ima finkciju isplatnog biroa kada izdaje zelene karte svojim članovima. Biro garantuje naknadu štete koja nastane u drugoj zemlji od vozila za koje je izdata zelena karta.

30. - Kada obavlja poslove obrade i isplate štete koju je pričinilo strano vozilo u domaćoj zemlji nacionalni biro ima ulogu obrađivačkog biroa. Uz saglasnost nacionalnog biroa posao obrade i isplate štete za određenog stranog osiguravača može da obavlja društvo za osiguranje koje je član nacionalnog biroa. To društvo zaključuje ugovor sa stranim osiguravačem, to je korespodentni ugovor kojim se samo prenosi ovlašćenje za obavljanje poslova nacionalnog biroa.

31. b) Značaj sistema Lica koja su pretrpela štetu od stranog vozila dobijaju naknadu u svojoj zemlji. Nacionalni biro je po zakonu dužan da šteti isplati, oštećeno lice ima prema njemu pravo na direktan zahtev (tužbu). Oštećeni ima isti položaj kao i lice koje je štetu pretrpelo od domaćeg vozila. Biro primenjuje domaće propise o naknadi štete i osiguranju kao i domaće standarde naknade štete.

32. Međunarodna karta se izdaje svakom licu koje je zaključilo obavezno osiguranje na njegov zahtev. Ona ne predstavlja ugovor o osiguranju već potvrdu da je osiguranje koje pokriva i štete u inostranstvu zaključeno. Ona mora da bude u važnosti u veme kada je udes nastao. Ako je istekla vozilo se smatra neosiguranim. Oštećenom licu se ne mogu isticati prigovori koje osiguravač ima prema osiguraniku. Izdavalac zelene karte (nacionalni biro) odgovara za obaveze i onda kada je osiguranje isteklo, ako važenje same karte nije isteklo.

33. 2. Sistem registarske oznake Do prihvatanja registarske oznake kao dokaza o osigurnju došlo je zbog potrebe da se još više ubrza međunarodni saobraćaj koji je usporavala granična kontrola zelene karte. Nacionalni biroi država članica sistema potpisivanjem tzv. multilateralnog sporazuma prihvatili su ukudanje kontrole zelene karte na granici. Države koje nisu potpisale ovaj sporazum mogu da zaključuju bilateralne sporazume sa pojedinim biroima o ukidanju kontrole zelene karte. Ako vozilo koje uđe u domaću zemlju nije osigurano nacionalni biroi uzajamno garantuju da će iznosi isplaćeni po osnovu šteta od tih vozila biti refundirani.

34. 3. Granično osiguranje Sve zemlje koje imaju obavezno osiguranje predviđaju obavezu zaključivanja osiguranje na granici za vozila koja nemaju međunarodnu ispravu o osiguranju (iz zemlje su sa kojom je zaključen inter biro sporazum ali lice koje ulazi u zemlju nije obezbedilo zelenu kartu ili ju je izgubilo, ili su iz zemlje koja nije zaključila ovakav sporazum sa domaćom zemljom pa kartu i ne mogu da imaju). Granično osiguranje je kratkoročno, važi samo na području posećene zemlje, u skladu je sa propisima te zemlje i o njegovom sprovođenju stara se nacionalni biro.

35. 4. Sistem zelene karte i naše pravo Naš zakon predviđa da lica koja motornim vozilom strane registracije ulaze u zemlju moraju da imaju valjanu međunarodnu ispravu o osiguranju koja ima valjanost na celom njenom području. Valjana isprava je ona koju priznaje nacionalni biro (kod nas ulogu biroa ima Udruženje osiguravajućih organizacija Srbije). Valjanost isprave proveravaju nadležne organi na granici kao i prilikom kontrole saobraćaja. Oštećeno lice može nakanadu štete da zahteva od bilo koje osiguravajuće organizacije koja obavlja poslove obaveznog osiguranja automobilista i od nacionalnog biroa. Ono može da podnese direktnu tužbu protiv osiguravača i nacionalnog biroa. Pravo oštećenog da se obrati stranom osiguravaču postoji, ali retko se ostvaruje jer je skupo i postupak duže traje.