Estetika u medijima -filmska estetika-

1. Estetika u medijima -filmska estetika-

2. Estetika filma • Osobenost filma je u tome što se njegovo dejstvo neprekidno menja. Istorijski gledano, to dejstvo je išlo od čisto vizuelno-dinamičkog povezivanja nemih, najčešće kratkih, filmskih slika do savremene totalne iluzije koju stvaraju dugački, panfokusni, čulni i autentični kadrovi. Film je, najpre, posredstvom montaže analitički dočaravao utiske, zatim je pričao priče poput romana i prikazivao dramske sukobe kao što se to čini u pozorištu, da bi, najzad pokazao kako može da dejstvuje svojom celovitošću, neposrednim otkrivanjem same suštine stvari, unutarnje dinamike bića i prizora, oslobađajući se uslovnosti klasične estetike film otkriva sasvim nove mogućnosti izražavanja.

3. Teorija i estetika • Teorija filma proučava strukturu filma, otkriva u čemu je specifičnost izražavanja kinematografskog medijuma, i utvrđuje razlike između filma i drugih umetnosti. Već smo napomenuli da postoje suštinske razlike između nemog i zvučnog filma, a iz te činjenice proizlaze i različite teorije o strukturi neme i zvučne filmske slike. • Nemi film se izražavao samo vizuelnim sredstvima, to jest slikama-kadrovima, koji su morali da budu povezani i kombinovani kako bi u dinamici svoga smenjivanja izazivali poseban, kinestetički doživljaj gledalaca, stvarajući na ekranu osobit optički ritam kakav nije u stanju da dočara nijedna druga umetnost. • Zato je osnovno izražajno sredstvo nemog filma bila montaža; ona je filmskom kadru davala vrednost tek u njegovoj vezi i sklopu sa drugim kadrovima, koji su u sučeljavanju proizvodili novu vrednost i novo značenje, postižući željeno dejstvo na gledaoce. Postoji nekoliko teorija i klasifikacija montaže, koje obrazlažu principe spajanja kadrova radi proizvodenja određenog emotivnog i misaonog dejstva. Pored ritmičke, postoji paralelna, asocijativna, metaforička, intelektualna montaža, čiji se principi, u osnovi, zasnivaju na poređenju dvaju kadrava, odnosno emocija, ideja.

4. Teorija i estetika • Kada je film progovorio, kadar je morao da bude shvaćen kao celovita vizuelno-zvučna, a ne samo vizuelna, pcrcepcija. Time su iz osnova promenjeni principi estetike kinematografskog medijuma, koji su do tada insistirali na što većem »odstupanju« filmske slike od predmeta koji je snimljen. Kao najveći pobornik te teorije odstupanja i »ograničenja« filmske slike pokazao se Rudolf Arnhajm, u svojoj knjizi »Film kao umetnost« (1933). • Nasuprot takvom shvatanju, koje je u celini odgovaralo nemom filmu, zvučna slika, ili slika koja zvuči;, nastojala je da se što više približi pojavnom vidu stvarnosti, da što manje »odstupa« od predmeta koji se snima, da se oslobodi »ograničenja«, kako bi što integralnije obuhvatila život, sve njegove manifestacije i prodrla u njih. Tu je, opet, postojala opasnost da film postane puka kopija stvarnosti, bez umetničke transpozocije. • Zato se u prvim danima pojave zvuka pokušalo sa isticanjem koncepcije da zvuk u filmu mora imati jedino kontrapunktnu funkciju, vezujući se za sliku samo po liniji »asinhroniteta«, montiran kao što se montiraju kadrovi. Kada danas gledamo prve zvučne filmove, mi, pored toga što se u njima često peva i svira, primećujemo da dijalog obično počinje slikom onih koji razgovaraju, a zatim se da je čuje preko kadrova koji ga ilustruju, nadgrađuju ili se suprotstavljaju rečima koje dopiru izvan kadrova.

5. Teorija i estetika • Verovalo se da će publici biti dosadno ako slika sve vreme prikazuje samo dvoje sagovornika. Zbog toga smo takav film i nazvali »ozvučenim filmom«. • Dejstvo klasičnih umetnosti zasniva se na prevazilaženju realnog da bi se posredno shvatila suština stvarnosti; dejstvo filma zasniva se na poniranju u realno da bi se neposredno sagledala suština stvarnosti. Da li ovako različite namere treba da se podrede istim estetičkim principima? • Budući da su principi klasičnih umetnosti precizno razrađeni, odmah su bili primenjeni na film, za koji se smatralo da je »sklopljen« od elemenata raznih umetnosti. Podredivši se tim principima, film je počeo da priča priče, da opisuje događaje, da analizuje karaktere i registruje sukobe teatralno aranžirane pred kamerom. Za takav film, stvarno, treba i mogu da važe estetički zakoni koji su stvarani prema mogućnostima i zahtevima klasičnih umetnosti. Ali, mi znamo da postoje fiImovi u kojima nema nikakvog zapleta niti razvoja karaktera, nema vidljivog zbivanja, nema priče niti fizičkog kretanja, a ipak oni deluju na publiku.

6. Teorija i estetika • To dejstvo nije identično sa onim koje pruža »totalno pozorište«, ni »apsolutna literatura«, pa čak ni »čisti film«. Malo toga ostaje na sceni bez pravog dramskog sukoba, još manje u romanu koji je sazdan od pukog nizanja asocijacija i zvučnih reči, a znamo da se »čisti film« održava samo u obliku kratkih eksperimenata koji ilustruju mogućnosti montaže i vizuelne dinamike kinematografske slike. Ovde je reč o filmu koji uspeva preko zvučne slike da otkrije smisao i dramatiku samog predmeta, lika i prizora. • Dejstvo ovakvog filma nimalo ne trpi zbog odsustva dramatičnosti, ni zakona kompozi­cije bilo kadra bilo celine filma, niti zbog nedostatka estetičkog uobličenja fotografije, simbolične mizanscene, montažne dinamike, glumačke transpozicije. Sve je to nadoknadeno - bolje reći, zamenjeno - autentičnim životnim intenzitetom koji je uhvaćen na samome svome izvoru, a koji deluje kao istinska stvarnost, iako je sve što se vidi i čuje na ekranu puka iluzija! Mi smo videli takve filmove i doživeli bar pojedine njihove scene. • To je dovoljno da uočimo izuzetnu mogućnost kinematografskog medijuma koju nema nijedna druga umetnost, a koja bi se moraIa uzeti u obzir kada se govori o »specificnosti« filma i na osnovu nje gradi filmska teorija.

7. Filmski estetičari • Pored već citiranih Bazenovih knjiga, navešćemo još neka dela značajna za razvoj filmske teorije: • » Vidljivi čovek« (1926) Bele Balaža, »Film i komp.« (1919) Luja Delika, "Funkcija filma" (1953) Elija Fora, »Inteligen­cija jedne mašine« (1946) Žana Epstena, »Ima li film dušu« (1952) Anrija Ažela, »Estetika i psihologija filma« (1965) Žana Mitrija, »Filmski jezik« (1962) Marsela Martena, .Umetnost filma« (1928) Lava Kulešova, »Film­ski reditelj i filmski materijal« (1926) Vsevolda Pudov­kina, »Duh filma« (1948) Sergeja Ejzenštejna, »Za četr­deset godina« (1965) Viktora Šklovskog, »Filmski jezik« (1947) Renata Maja, »Film u borbi ideja« (1954) Luirtija Kjarinija, »Poezija filma« (1955) Umberta Barbara, »Film kao figurativna umetnost« (1957) Karla Ragijan­tija, »Filmski neprijatelji danas - filmski prijatelji sutra« (1929) Hansa Rihtera, »Film« (1943) Edmurda Kauera, »Priroda filma (1961) Sigfrida Krakauera, »Ce­luloid - film danas« (1931) Pola Rote, »Film i gledaoci« (1955) Rodžera Menvela, »Umetnost filma« (1948) Ern­nesta Lindgrena, Film kao grafička umetnost« (1936) Vladimira Nilsena, Film i pozorište« (1936) Alardajsa Nikola, »Gramatika filma« (1951) Rejmonda Spotis­vuda, »Tehnika filmske montaže« (1954) Kerela Rejsa, Film - kreativni proces« (1946) Džona Hauarda Lo­sona, »Film ili čovek iz mašte« (1956) Edgara Morena.

8. Teorija i estetika • 0 estctičkim problemima filma pisali su i mnogi reditelji, i mi njihova shvatanja često navodimo kada se tiče istorije i pregleda filmskih teorija. • "Istorija i teorija filma" i "Istoriju filmske estctike« (1962), koju je u vidu informativnog pregleda i jasnih objašnjenja shvatanja najznačajnijih filmskih teoretičara dao Anri Ažel. Pročitavši ove dve knjige, uverićemo se koliko postoji različitih i protivrečnih shvatanja o tome šta je "suština" kinematografskog medijuma, i kako su se brzo menjale teorijske postavke o prirodi filma.To je razumljivo, pre svega, zbog toga što se, u zavisnosti od razvitka tehnike, menjao i način filmskog izražavanja, a i zato što su o filmu pisali teoretičari drugih umetnosti (književnosti, pozorišta, slikarstva, muzike), te su zakone iz oblasti, gde su bili stručnjaci, primenjivali na film.

9. Film i druge umetnosti Filmski jezik totalna iluzija prostor vreme fotogeničnost dinamika kinestaza identifikacija metafora i simbolika stilizacija-dugi kadar autentičnost poetičnost ideologija pshiologija filozofija filmologija sociologija efermernost cenzura zvezdaštvo krtika filmska kultura Filmsku estetiku možemo proučavati kroz sledeće temetske celine: