MODELI ZA FORMIRANJE I VEŽBANJE REČENICE

1. MODELI ZA FORMIRANJE I VEŽBANJE REČENICE

2. REČENICA I FORMIRANJE REČENICE Rečenica je najšira jedinica za koju važe sintaksička pravila. Ona je najviša jedinica sintakse i gramatičke organizacije jezika. Svaka rečenica je u pisanju praćena interpunkcijom, a u govoru određenom intonacijom (Kristal, 1996). Rečenice po sastavu delimo na: predikatske (prosto neproširene), predikatske proširene (prosto proširene) i složene. Predikatske rečenice sadrže samo jednu klauzu u kojoj su subjekat i predikat – Bata piše. Formiraju se pomoću glagola u ličnom glagolskom obliku u funkciji predikata. Predikatske proširene rečenice se sastoje iz jedne klauze ali su subjekat i predikat izrađeni sintagmom, na primer: Mali bata lepo piše. Složene rečenice sadrže dve ili više klauza: Mali bata lepo piše, a njegov brat lepo crta (Stanojčić, Popović, Micić, 1989). Rečenica proizilazi iz neposredne potrebe za sporazumevanje među ljudima, pa je kao takvu treba i formirati. Terapeut se prilikom formiranja rečenice mora truditi da ona uvek bude motivisana, situaciono određena u procesu svog nastajanja.

3. REČENICA I FORMIRANJE REČENICE Ako se izgradnji rečenice ne pristupi na ovaj način sve ono čemu terapeut nauči dete ostaće izvan njegove potrebe i neće naći primenu u svakodnevnom životu. Ovo će svakako dovesti do brzog zaboravljanja, bez obzira na to koliko je terapeut utrošio energije i vremena za rad sa detetom (Kostić, 1965). Prve reči koje izgovaraju mala deca imaju značenje čitave rečenice i obično izražavaju neko emocionalno stanje − želju, potrebu, težnju. Te prve reči nazvane su holofraze i javljaju se od 12. do 18. meseca. Holofraze imaju intonaciju izjavne, upitne ili uzvične rečenice (Kristal, 1996). Ovo govori u prilog tvrdnji da početak formiranja prve reči znači i početak formiranja prve rečenice. Većina istraživača se slaže da prava gramatika počinje onda kada deca počinju da povezuju dve ili više reči. To se dešava između 18. i 24. meseca. Faza rečenica od dva elementa je vrlo kratka i može biti sintagma, prava rečenica ili nepotpuna rečenica (Kristal, 1996). Ima stavova, kao na primer Kostićev stav, da reč nije znak već jezički izraz i da ona sadrži gramatičke kategorije roda, broja i padeža (Kostić, 1965).

4. REČENICA I FORMIRANJE REČENICE U početnim fazama razvoja rečenice su kratke, po sadržaju jednostavne, sastavljene su od imenica, glagola i prideva, a izostavljeni su predlozi, rečce, članovi, sveze i nastvci. Na uzrastu oko druge godine, dete koristi rečenicu od tri do četiri rečenička člana, i to u izjavnom, uzvičnom i upitnom obliku koji je najčešće nepravilan. Telegrafska rečenica se gubi krajem treće godine i rečenice sve više počinju da liče na rečenice odraslih, odnosno počinju da se pravilno grade i upotrebljavaju. Javlja se rečenica sa više od jedne klauze povezane najčešće veznikom i. Dete ih prosto serijski niže, nadovezuje, vezujući ih veznikom i (Kristal, 1996).

5. FORMIRANJE REČENICE KOD DECE OŠTEĆENOG SLUHA U govoru dece oštećenog sluha najčešće su prisutne prosto neproširene i prosto proširene rečenice, a složena rečenica se retko koristi. Deca oštećenog sluha najčešće pokazuju sledeće specifičnosti u rečenicama: • Dužina rečenice. Poznato je da dužna rečenice zavisi od bogatstva rečnika, jezičkog mišljenja i vladanja gramatičkim zakonitostima. Ova deca, kao i deca koja čuju, imaju isti tok napredovanja u gramatičkim i semantičkim nivoima. Razlika se javlja u brzini napredovanja i količini prisutnih agramatizama. Novoformirana reč naučene u svom punom značenju stvaraju uslove da deca povećavaju dužinu rečenice. Dete ih uklapa u rečenicu, slobodno ih kreće kroz rečenicu, a ta reč dobija svoju rečeničku funkciju (Savić, 1986). • Agramatizam je kod dece oštećenog sluha uzrokovan smanjenom mogućnošću slušnog opažanja reči i neuvežbanošću slušne memorije. Agramatizam označava nepostojanje jezičke sposobnosti i gubitka jezičke sposobnosti da se produkuje i prepozna komunikativna rečenica ili njen deo (Kašić, 2000).

6. FORMIRANJE REČENICE KOD DECE OŠTEĆENOG SLUHA • Deca oštećenog sluha imaju velikih teškoća u jezičkoj kompetenciji kada je u pitanju ostvarivanje komunikativne rečenice sa zavisnom klauzom. Uglavnom, iako postoje one su agramatične. Deca oštećenog sluha imaju problema u razumevanju a i u produkciji, odnosno ne razumeju ni nezavisnu klauzu koja je formirana, ni delimično formiranu zavisnu klauzu. Ona nisu sposobna da odaberu odgovarajući lični glagolski oblik, kako bi ostvarili gramatičnu komunikativnu rečenicu sa zavisnom klauzom (Kašić, Dimić, 2000). • Upitna i odrična rečenica se veoma rano javljaju u govoru dece oštećenog sluha, pa zato njihovom formiranju treba pristupiti odmah čim se pojave prvi njeni elementi. Najčešće su to rečenice: Ko je to?, Šta je to? To je i očekivano jer početne vežbe u formiranju aktivnog rečnika uglavnom se sprovode kroz ova pitanja. Problem se javlja u usvajanju intonacije upitne rečenice. Vežbanje upitne rečenice, naročito njene intonacije, za razliku od vežbanja većine drugih govorno-jezičkih segmenata, zahteva dužu formu i od nje se počinje. Na primer: Da li si ti ljut na mene?, Ljut si na mene?, Ljut si? Deca koja imaju formiranu suprasegmentu strukturu govora, mnogo lakše i brže će da formiraju upitnu rečenicu.

7. FORMIRANJE REČENICE KOD DECE OŠTEĆENOG SLUHA Kasnije, pored ovog oblika, javlja se i odrična rečenica. Ovaj tip rečenice dete koristi da nam saopšti da nešto ne postoji (nema), da nije tačno (nije) i nema potrebe za nečim (neću). Ovo je i redosled njihovog javljanja, a sa uzrastom i proširivanjem rečničkog depozita proširuje se i rečenica (Dimić, 1996).

8. PRAVILA FORMIRANJA REČENICE KOD DECE OŠTEĆENOG SLUHA Postoje neka pravila u formiranju rečenice. To su: • Nije potrebno čekati da dete oštećenog sluha savlada izgovor svih trideset glasova da bi se počelo sa formiranjem rečenice. Izgradnja rečenice počinje prvo onim glasovima i onim rečima koje dete ima formirane. • Formiranje rečenice treba početi čim dete formira nekoliko reči sa punim značenjem. • Za početak rada na formiranju rečenice nije neophodno da deca potpuno vladaju gramatičkim pravilima. Jer formiranje rečenice utiče na formiranje gramatičkih kategorija, i obrnuto. • Savku novoformiranu reč treba ugraditi u postojeću rečenicu i u potvrdnom, i u odričnom i u upitnom obliku. • Treba dete motivisati za komunikaciju putem rečenice, i ispravljati rečenicu koja je u obliku holofraze.

10. MODELI FORMIRANJA REČENICE KOD DECE OŠTEĆENOG SLUHA Neki od modela se mogu definisati na sledeći način: • Model intonacijskog variranja reči. To je jedan od početnih modela koji se primenjuju na najranijem uzrastu jer i kod dece koja čuju zametak rečenice leži u holofrazi. Intonacijska variranja odnose se na izjavni upitni i odrični oblik kretanja melodije. 2. Vežbanjem rečnika, naročito aktivnog, terapeut koristi pitanja: Ko je to?, Šta je to? Kroz ovaj vid vežbanja polako se dete uvodi u kratku elementarnu rečenicu To je..., a ujedno, usled velikog broja ponavljanja, a i zbog otkrivanja mogućnosti komunikacije sa sagovornikom upućujući mu pitanja, deca počinju koristiti i upitne rečenice: Ko je to? i Šta je to? Ove vežbe bi predstavljale predfazu u procesu formiranja prave rečenice. 3. Modeli jednostavnih iskaza. Onog trenutka kada dete formira nekoliko reči sa punim značenjem prelazi se na formiranje elementarnih dvočlanih rečenica. Terapeut mora da kod deteta stvori predstavu o mogućnostima kombinovanja reči i njihovom povezivanju. To će detetu pomoći da shvati da na taj način može da iskaže svoje potrebe, želje, misli.

11. MODELI FORMIRANJA REČENICE KOD DECE OŠTEĆENOG SLUHA 4. Modeli formiranja prosto proširenih rečenica. Osnovu ovog rada čini bogaćenje rečnika deteta oštećenog sluha novim rečima. Terapeut u svom radu treba određenim postupcima da nauči dete da u prosto proširene rečenice ugrađuje rečeničke dodatke, kao što su veznici, što čini osnovu za formiranje složene rečenice.