Download
1 / 12
E N D
Nova generacija šezdesetih • Ovo je vreme kada se rodila jedna nova generacija autora koja je kritički satasala pored bioskopskih ekrana, najčešće u kinotekama, kao pubilicisti u specijalizovanim filmskim časopisima, autori koji su stekli univerzalno filmsko obrazovanje. Svoje ideje realizovali su putem kratkog filma koji se prikazivao pre celovečernjeg ili u nekomercijalnim filmskim aktivnostima. • Zajednička odlika svih autora bila je kritičko protivljenje na uzore »tradicije kvaliteta«, na filmsko umetničko zanatstvo koje individualnom umetničkom izrazu ne ostavlja skoro nikakvo mesto. • Mladi engleski reditelji koji su bili okupljeni u pokretu »Fri sinema« bunili su se protiv komercijalne kinematografije svoje zemlje i njenih aktelnih reditelja. Međutim, njihova nova ostvarenja pokazuju da su pod većim uticajem tradicije, za razliku od mladih francuza. • Italijanski reditelji, koji su debitovali pre šezdesetih godina, u potpunosti se izjašnjavaju za tradiciju neorealizma, negirajući »novi talas« kao uzor. • U Holivudu biće dočekan kritički, bez mogućnosti za uspeh, čak neprijateljski raspoložen, bez komercijalnog poverenja. • U Francuskoj novi talas ustaje protiv stilističkog konformizma, u Italiji se shvata kao nastavak neorealizma a u SAD kao »opoziciona« škola.
Francuski "novi talas" • Krajem pedesetih godina u francuskom filmu osećala se stagnacija tradicionalnog filma. Rober Breson ostao je skoro bez posla a i drugi autori bili su razapeti između umetničkog i komercijalnog filma. Mladim talentima teško se pružala šansa, ali njihovo vtreme nagovestio je kratki film koji im je bio dostupniji. • Među prvima je svoju šansu oprobao Luj Mal, asistent Bresonov, koji u svom prvom igranom filmu »Lift za gubilište« (1957), modernije pristupa snimanju filma u svakom pogledu: svaki filmski kadar je sračunat, posebno sa efektima osvetljen sa ciljem da stvori jedan apsurdni svet u kome se nalaze protagonisti.
Francuski "novi talas" • Francuski časopis “Sinema” postao je glavno mesto novih ideja i kritike koji je oko sebe okupljao najistaknutije teoretičare, kritičare i stvaraoce, među njima Adre Bazena i Fransoa Trifoa. U svom tekstu iz 1954.pod naslovom »Izvesna tendencija francuskog filma« Trifo napada tradicionalni francuski film i njihove pisce, koji su idejno i žanrovski zapali u bezizlazan položaj, tvrdeći da je film je postao »konfekcija«. Trifo zahteva od autora stvaralačku individualnost, kako bi se reditelji mogli individualno razvijati. • Tako su mladi stvaraoci okupljeni oko časopisa svoje osnovno školovanje sticali po kino-klubovima i kinotekama. Mešu najistaknutijim bili su: Fransoa Trifo, Klod Šabrol, Žan-Lik Godar, Erik Romer, Žak Rivet.
Fransoa Trifo • Još je kao kritičar isticao da sineasta treba da u filmu iznosi ono što autor iskustveno nosi, o čemu može stvarno nešto da kaže. • »Četiri stotine udaraca« (1958) je njegov prvenac, u kome svoje zahteve i ispunjava u formi epizoda i tonom u rasponu od burleske do gorkih optužbi. Film je priča o jednom dečaku koga porodica i škola smatra za problema te ga zanemaruju. On ubrzo dospeva u popravni dom. To je autobiografsko kazivanje, deteta-junaka, Trifoa iz mladosti, puno nebrige roditelja i policijskih metoda, kratkovide zaostalosti učitelja i nastave. Film je pun polemičkih ispada u kome se jasno prepoznaju u pojedinim scenama uticaji »Mali begunac« (Moris), »Nula iz vladanja« (Vigo). Struktura filma, sa tendencijom ka dokumentarnom punim parodije, podvukli su autobiografski ton pripovedanja, i nijedan drugi film »novog talasa« nije prožet živim iskustvom.
Fransoa Trifo • Film »Pucajte na pijanistu« (1960) Trifo se pedstavio kao vrstan poznavalac istorije filma, a posebno Hičkoka. Glavni junak je propali, stidljivi pijanista, koj se uključuje u apsurdnu i kriminalnu aferu, sa kojom nema nikakve veze, ali koja uništava njegove nade. U pojedininim scenama, najčešće komičnim, Trifo ironizira uzore ali istovremeno pravi koncepciju filma. Film nosi elemente sudbinske drame i moderne studije sredine, koja se prepliće i osciluje, sa izletom u istoriju filma. Trifo nam dopušta da shvatimo da ironija prikriva neodlučnost filma u interpretaciji fabule, što se najbolje uočava na strukturnoj senzibilnosti sa kojom on raspolaže. Dokumentarni prikazi iz I svetskog rata i Hitlerov dolazak na vlast, pospešuju zaplitanje psiholoških odnosa junaka čija društvena pozadina ostaje u tami.
Fransoa Trifo • »Ljubav u dvadesetoj«(1962) omnibus-film u kome Trifo uz pomoć skeča i ironije pokušava da ispriča bezuspešne pokušaje nedoraslog mladića da isprosi nadmoćniju devojku. U središtu filma je onaj isti, sada poodrasli, dečak iz »Četiri stotine udaraca« koji je i glavni protagonisata.
Klod Šabrol • U prvom filmu »Lepi Seržo« (1958) susrećemo realistiku, poput Renoarovog »Tonija« i Kluzoovog »Gavrana«, u kome u francusku provinciju vidimo bez ikakvog skrivanja autentične sive i dosadne monotonije. • A u »Rođacima« (1959) Šabrol pokušava da prikaže portret intelektualnih boema šesnaestog pariškog arondismana (Pariz je podeljen na 20 arondismana-delova), u kome nam slika socijalni momenat, a koketna kritika nije jasno odvojena od »pomodne«, aktelne. Šabrol iznenađuje gledaoca sa ekscesima koji deluj melodramski, a i spektakularno žrtvovanjem jednog svog junaka. Njegovo nastojanje da vredi za metafizičara je očito, ček je to u jednoj monografiji i napisao u kojoj je slavio slavnog Hičkoka, gde njegovu fatalnu ironičku igru Šabrol razvija sa preteranom ozbiljnošću. Svojim junacima, u realizaciji nekih postupaka podmeće religijske motive. Tako je on postao vešti eksploatator, koji je otvorio »novi talas«, a njegovi filmovi su pri tome dobili kliširane crte.
Klod Šabrol • »Dvostruki obrtaj« (1959), jedna konvencionalna priča postaje ukusna za publiku sa filozofskim šepurenjem i kamerom koja se rafinirano ponaša. • A u filmu »Naivne devojke« (1960) opisuje egzistenciju četiri velegradske prodavačice i analizira njihove odnose sa drugim polom.U opisivanju sredine, koja mu je tuđa, Šabrol se trudio da bude objektivan. Međutim, on nije odoleo da događaju priključi melodramske obrte. • U filmu »Udvarač« (1961) on potvrđuje ono što je pisao: da nema šta da kaže, već samo parodira ono što je do sada stvorio. Svet plejboja i umetnika pokazuje se kao zatvor iz koga Šabrol više ne može da umakne.
Žan-Lik Godar • Počeo je kao kritičar da bi ubrzo počeo da se bavi filmom. Rođeni je Švjcarac, i još je u Ženevi realizovao jedn amaterski film. U Francuskoj, na početku karijere, snima tri kratka filma: »Svi se mladići zovu Patrik«, »Šarlota i njen Žil« i »Priča o vodi« (1957-58). Reč je o improvizovanim skečevima u čijem je središtu uvek neka improvizovana ljubavna priča. • Tako kratki filmovi najvljuju njegov prvi igrani film »Do poslednjeg daha« (1960).Godar se poslužio jednom konvencionalnom okvirnom radnjom, koja potiče od Fransoa Trifoa, da bi je ispunio ličnim idejama i posmatranjima. Junak filma je mladi gangster koji je ubio policajca i za kojim je raspisana potjernica. Ne obraćajući pažnju na to, on se zabavlja sa jednom svojom prijateljicom, američkom studentkinjom koja živi u Parizu. Policija na nju vrši pritisak, ona ga izdaje a njega ubijaju.
Žan-Lik Godar • Formalna struktura, koju Godar nameće, ruši sva pravila pa i pravila montaže. Iz pojedinih scena isekao je pojedine slike tako da pokreti postaju skokoviti i na trenutak se stvara utisak fragmentarne iscepkane radnje. Takođe, vrlo vješto je dokumentarne snimke Pariza, snimljene skrivenom kamerom, umontirao u radnju dajući joj obeležje autentičnosti. Film je autentičan i po neposrednosti dijaloga, gdje se ganster identifikuje sa Hemfrijem Bogartom. • Film tumači stvarnost makar u njenim spoljnim aspektima, ali u njega je ušlo mnogo tradicionalnih elemenanata, više nego što izgleda. Pre svega, gangster Mišel je u osnovi romantični-anarhistički tip poputut junaka iz filmova Karnea i Prevera. Mišel ne ulazi ni u kakve kompromise sa stvarnošću-on čini ono što mu se sviđa, njegov jezik ne poznaje metafore. Modernizam ovog filma, ma koliko da se isticao, ipak je ostao samo površinski.
Žan-Lik Godar • »Mali vojnik« (1960) radnjom je smešten u Švajcrskoj, a u osnovi je drama između agenata »FLN«-a i jedne francuske terorističke organizacije. Film je zbog aluzija na Alžir bio zabranjen u Francuskoj, mada je Godar, koliko se to može videti iz scenarija, kojeg je on skraćeno objavio, nikako nije nameravao da snimi politički angažovan film. • »Žena je žena« (1961) je razočarenje u Godarovu komediju, iako se on trudio da ni po koju cenu ne bude »neoriginalan«, nizao je aluzije na druge filmove i reditelje, razbacivao se šalama i anegdotama.
Francuski "novi talas" • O maniru »novog talasa« najoriginalnije piše Ž. Siklije, francuski kritičar: • »Međusobno povezani prijateljstvom, obavezama i i zajdničkim književnim ukusom, ovi reditelji snimaju filmove manje radi toga da bi publici saopštili svoje ideje, već da bi takvim namigivanjem signalizirali uzajamno slaganje. Preopterećeni aluzijama, ukazivanjima i citatima, koje mogu da razumeju samo posvećeni, ovo su filmovi lepote koji se prebacuju s jedne na drugu stranu Šanzelizea« • Među ostalim značajnim rediteljima ovoga pravca nephodno je istaći: Filip De Broka, Žan Donio-Valkroz, Žak Rivet, Erik Romer, Kris Marker, Žorž Franži, Alen Rene (»Hirošima, ljubavi moja«), Žan Ruš (»Hronika jednog leta«).
