teorije o kulturi i civilizaciji n.
Download
Skip this Video
Loading SlideShow in 5 Seconds..
TEORIJE O KULTURI I CIVILIZACIJI PowerPoint Presentation
Download Presentation
TEORIJE O KULTURI I CIVILIZACIJI

Loading in 2 Seconds...

play fullscreen
1 / 56

TEORIJE O KULTURI I CIVILIZACIJI - PowerPoint PPT Presentation


  • 186 Views
  • Uploaded on

TEORIJE O KULTURI I CIVILIZACIJI. doc. dr Predrag Cveti čanin 18 . oktobar 2012. DVE GLAVNE ORIJENTACIJE. Prema profesoru Sretenu Petrovi ću, antropolo ške teorije o kulturi se mogu podeliti u dve glavne orijentacije.

loader
I am the owner, or an agent authorized to act on behalf of the owner, of the copyrighted work described.
capcha
Download Presentation

TEORIJE O KULTURI I CIVILIZACIJI


An Image/Link below is provided (as is) to download presentation

Download Policy: Content on the Website is provided to you AS IS for your information and personal use and may not be sold / licensed / shared on other websites without getting consent from its author.While downloading, if for some reason you are not able to download a presentation, the publisher may have deleted the file from their server.


- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - E N D - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
    Presentation Transcript
    1. TEORIJE O KULTURI I CIVILIZACIJI doc. dr Predrag Cvetičanin 18. oktobar 2012

    2. DVE GLAVNE ORIJENTACIJE • Prema profesoru Sretenu Petroviću, antropološke teorije o kulturi se mogu podeliti u dve glavne orijentacije. • Na jednoj strani se nalaze racionalističke teorije teorije kulture koje proklamuju razum kao objektivno i univerzalno načelo, kvalitativno isti za sve ljude sveta, što dovodi do shvatanja o progresivističkom i jedinstvenom, univerzalnom kretanju svih kultura.

    3. DVE GLAVNE ORIJENTACIJE • Druga orijentacija u poimanju kulture i civilizacije ima svoje korene u nemačkoj teorijskoj tradiciji. • Ovde se kultura, pre svega, shvata kao celina duhovnih tvorevina, koju tvori “kolektivna volja” ili “predstava”, “duša” jednog naroda, shodno čemu, ima onoliko “kultura”, koliko ima osobenih naroda, etnosa. • Iz te tradicije proizašao je drugi osnovni pravac u kulturnoj antropologiji, prema kome je svaka kultura autonomna i shvatljiva iz njenog iracionalnog jezgra.

    4. RACIONALNISTIČKE TEORIJE KULTURE - EVOLUCIONIZAM • Evolucionizam je teorija koja je nastala u okvirima biologije. • Autori ovog pravca u kulturnoj antropologiji (Edvard B. Tejlor, Luis Morgan, Herbert Spenser, Adolf Bastijan) smatrali su da su razlike među različitim kulturama samo kvantitativne, samo razlike u stepenu, te da pojedinačne kulture treba shvatiti kao razvojne stupnjeve jedinstvenog i univerzalnog razvojnog procesa. Ovim shvatanjem se ukida autonomija posebnih ili nacionalnih kulturnih razvoja. • U osnovi svakog evolucionizma je borba protiv tradicionalizma i kulturnog partikularizma.

    5. EVOLUCIONIZAM • Evolucionizam je nastao u sporu koji se šezdesetih godina XIX veka vodio u antropologiji: sporu između degeneracionista i progresista. • Engleski antropolog Edvard B. Tejlor je najpoznatiji predstavnik progresističkog stava i evolucionističke škole i, po njemu, sva društva i ustanove prolaze kroz postupan – i prirodan – proces razvoja, a razni narodi sveta predstavljaju različite stupnjeve dostignuća duž te linije evolucijskog napredovanja. • Po njemu, civilizacija se razvija na bazi razuma i naučnog saznanja, a taj razvoj sputava tradicija – pa je Tajlor, otud, radikalni protivnik tradicionalizma.

    6. EVOLUCIONIZAM • Dva načela su posebno značajna za razumevanje Tejlorove koncepcije: intelektualističko shvatanje ljudskog ponašanja i pozivitivizam. • Prema intelektualističkom shvatanju, ljudi u društvu vladaju svojim ponašanjem pomoću racionalnih načela, te da bismo razumeli njihovo ponašanje moramo ga posmatrati kao proizvode njihovog vlastitog racionalnog mišljenja • Po ovakvoj društvenoj teoriji, ustanove se temelje na razumu, a društveni postupci koji su tradicionalni, obredni ili simbolički – te otud “iracionalni” – u biti su nestabilni. Oni će biti odbačeni čim članovi društva uvide njihovu pogrešnost.

    7. EVOLUCIONIZAM • Drugo načelo na kome se bazira Tajlorova koncepcija – pozitivizam – podrazumeva, najpre, realističko shvatanje o nesumnjivom postojanju spoljašnjeg sveta i determinističko shvatanje po kome su i društvene pojave posledica delovanja zakona, koji se i u društvenim naukama, kao i u prirodnim, mogu objasniti.

    8. EVOLUCIONIZAM • Tejlor je ljudske ustanove poimao s obzirom na međudejstvo dveju oprečnih sila – konzervativnih okova tradicije s jedne, i progresivnog, racionalnog mišljenja s druge strane. Shodno tome, njegovo tumačenje nekog podatka uzimalo je jednu od dveju formi, zavisno od toga da li je taj podatak smatrao prvenstvno izrazom jedne ili druge od tih dveju sila. • Tejlor je konzervativizam smatrao za bolesno stanje. Neki antropolozi, poput Dirkema, smatrali su tradiciju korisnom, jer sila tradicije doprinosi koheziji i postojanosti društva.

    9. EVOLUCIONIZAM • Po Tajloru, model za evoluciju kulture pruža evolucija nauke, koja napreduje savlađujući postupno pogrešna shvatanja. • Tajlor priznaje postupni, ali siguran napredak u razvoju. Do kulturne evolucije dolazi tako što na kraju razum prevlada nad pogrešnim stanovištem, čak i kada je ono deo kulturne tradicije.

    10. EVOLUCIONIZAM – METOD POREĐENJA • U ocrtavanju toka evolucije Tajlor se služio dvema osnovnim metodama – metodom poređenja i analizom preživelih elementata (survivala). • Metod poređenja zasniva se na onome što je njemu izgledalo kao po sebi razumljiva činjenica – da ljudske ustanove širom sveta lične jedna na drugu. Slična verovanja, postupci i oruđa se mogu naći u svim društvima sveta, te se mogu ustrojiti u obuhvatne klasifikacijske šeme. • Čim se na taj način razvrstaju, podaci u svakoj kategoriji sređeni su tako da pokazuju obrasce napredovanja ili evolucijskog razvoja(luk i strela, samostrel, vatreno oružje).

    11. EVOLUCIONIZAM – ANALIZA SURVIVALA • Ova drugi metod analize survivala (relikta prošlosti), jeste tehnika ispitivanja razvojnih sledova kroz ostatke prošlih ustanova, prisutnih kod sadašnjih naroda. • U svim društvima, neki drevni obrasci mišljenja i ponašanja opstali su i posle uslova u kojima su nastali, te služe “kao dokazi i primeri” jednog ranije stupnja u razvoju.

    12. FUNKCIONIZAM • Najznačajnija ličnost ove orijentacije je Bronislav Malinovski. Po njemu, istinska teorija kulture mora uvideti da ljudsko društvo ima za podlogu biološku činjenicu, “da su ljudska bića jedna životinjska vrsta”. • Čovek mora najpre biološki da preživi i opstane, kao svaka vrsta u prirodi, da bi potom stvorio jednu sekundarnu sredinu – kulturu. • Međutim, ta sekundarna sredina “sama kultura”, mora se stalno “reprodukovati, održavati i usmeravati” i ona produkuje svoj “kulturni standard života” na kome se iznova javljaju nove potrebe.

    13. FUNKCIONALIZAM • Po Malinovskom u temelju kulture se nalaze ljudske potrebe (I). Funkcija kulture jeste zadovoljenje ljudskih potreba. • Po Malinovskom, funkcija (II) se može definisati kao “zadovoljavanje neke potrebe aktivnošću u kojoj ljudska bića saradjuju, upotrebljavaju rukotvorine i troše dobra”. • Teorijska analiza kojom pokušavamo da definišemo odnos između kulturne radnje i neke ljudske potrebe, osnovne ili izvedene, može se nazvati funkcionalnom.

    14. FUNKCIONALIZAM • Malinovski razlikuje tri vrste potreba koje su osnova klasifikacije kulturnih oblasti: • primarne potrebe, koje naziva i osnovnim ili imperativnim, • sekundarne potrebe i • integracione potrebe.

    15. FUNKCIONALIZAM • U skladu sa formulisanom konstatacijom da “svaka teorija kulture mora započeti od organskih čovekovih potreba”, Malinovski za početnu tačku analize kulture uzima primarne fiziološke potrebe kao što su potreba za jelom, za snom, za odmorom. • Inventar ovih potreba unekoliko se menja u zavisnosti od toga da li je iskazivan sa stanovišta biološke jedinke ili društva. Individualnim seksualnim nagonima, na primer, po ovom drugom shvatanju odgovara potreba za razmnožavanjem.

    16. FUNKCIONALIZAM • Sve osnovne uslove, za čije je izvršenje potrebno trajanje i razvoj grupe, Malinovski tretira na način analogan biološkim potrebama, ali ih naziva sekundarnim ili izvedenim potrebama. • Ova kategorija potreba obuhvatasve prethodno navedene biološke impulse, a pored toga sagledava nužnost upotpunjavanja grupe i organizacije zajedničkog života njenih članova. Ovi uslovi se ostvaruju uz pomoć kulturnog aparata koji sačinjavaju institucije za snabdevanje, vaspitanje, društvenu kontrolu i političku vlast.

    17. FUNKCIONALIZAM • Treću vrstu potreba Malinovski naziva integracionim. Njihovom zadovoljenju služe simbolički elementi kulture koji su ponekad nedovoljno jasno izdvojeni od aparata za zadovoljenje sekundarnih potreba. • Po Malinovskom, kultura se mora shvatiti kao sredstvo za postizanje izvesnog cilja, to jest instrumentalno ili funkcionalno. • Na društvenom planu kultura pre svega doprinosti organizovanju ljudskih bića u “trajne grupe” pa je njen primarni cilj integrativan.

    18. IRACIONALISTIČKE TEORIJE • Prvi predstavnik anti-intelektualizma jeste Pavlov, po kome automatski refleksi vladaju ponašanjem mnogo više negoli svesna, racionalna misao; drugi je Sigmund Frojd koji je ljudsko mišljenje i delanje shvatao kao proizvode “iracionalnih” činilaca poput nagona i neuroza, a treći je Vilfredo Pareto, italijanski sociolog koji se usmeravao na vanrazumske osobine ponašanja i društva.

    19. DIFUZIONIZAM • Franc Boas, američki antropolog nemačkog porekla, jeste najeminentniji predstavnik nemačke teorije o “Kulturi”. On polazi od stava da se svaka kultura odlikuje svojom “vlastitom jedinstvenom istorijom”. • Po njemu, ideja, sfera kulture, čini bitno središte jednog naroda, dok su ekonomija, tehnologija ili ono što Nemci po tradiciji zovu civilizacija, samo nuzproizvod Ideja.

    20. DIFUZIONIZAM • Suprotnom Tejlorovom evolucionizmu i njegovoj kritici tradicije i nasuprot Tejlorovoj ideji racionalizma kao osnove za razumevanje kulture, Franc Boas uvažava tradiciju i osećanje kao bitne poluge, kao dinamičke faktore kulture. • Dok je Tejlor verovao da principi tradicije i osećanja ako su uopšte od nekakvog značaja, važe samo za primitivno društvo, Boas u suprotnom pravcu tvrdi da se čak i u našoj civilizaciji “uobičajeno mišljenje prvenstveno usmerava čuvstvom, a ne razumom”.

    21. DIFUZIONIZAM • Boas razlikuje dve naučne tradicije: jednu koja stremi otkrivanju opštih zakona svemira, a posebnu pojavu smatra zanimljivom samo zbog onog što nam otkriva u vezi sa nekim prirodnim zakonom; i drugu, koja se sastoji u proučavanju pojava radi njih samih. • Ovaj pristup teži ka razumevanju pojava onakvih kakve se pokazuju posmatraču. Boas je na početku svoje karijere tvrdio da su obe forme nauke uzajamno dopunske i jednako valjane.

    22. DIFUZIONIZAM • Druga forma nauke međutim bila je osnov Boasovog pristupa. • On je smatrao da je istorijski pristup osnovno sredstvo za postizanje takvog razumevanja: do inteligentnog razumevanja kulture, smatrao je on, možemo doći ako otkrijemo kako je ona postala to što jeste. • A odlike kulture naročito treba objašnjavati pomoću načela difuzije i preinačavanja, pri čemu je ovo drugo proces kojim se jedna odlika prouobličava da bi odgovarala novom kulturnom kontekstu u kome se našla. • Drugi pristup koji je primenjivao u okviru ove forme nauke bilo je subjektivno razumevanje, kultura viđena očima pripadnika date kulture.

    23. DIFUZIONIZAM • Prema Boasu, skup kulturnih dobara jednog naroda skoro je u potpunosti sabirni ishod difuzije. • Međutim čim se usvoji jedna nova odlika preoblikuje se tako da se uklopi u svoj novi kulturni kontekst. • Usled tog procesa preinačavanja ili ucelinjavanja (integracije), skup kulturnih odlika jednog društva teži da se stopi u integralnu celinu.

    24. DIFUZIONIZAM • Ovo nagoveštava zaključak da su odlike jedne kulture manje-više nezavisne jedna od druge, ili da je kultura “mešavina nepovezanih oblika, združenih jedino kroz niz istorijskih slučajnosti”. Načelom difuzije potkrepljuje se gledište da su odlike sasvim slučajne i bez značenja. • Za davanje značenja daleko je važnije načelo preinačavanja ili integracije. Značenje ljudskih stvari ono otkriva u tome što običaj postaje shvatljiv čim se razabere kao deo neke veće, koherentne celine.

    25. TEORIJA KULTURNIH CIKLUSA • Dve glavne ideje teorije Rut Benedikt jesu ideje o integraciji kulture i ideje o sui generis prirodi kulture. • Integracija kulture je ključni pojam njene teorije za analizu kulturnih pojava. Za Benediktovu, integracija je glavna stvaralačka sila u osnovi kulture; premda je jedna kultura slučajna zbrka toliko mnogo “raznolikih elemenata difuzijom slučajno sabranih sa svih strana”, sastavni elementi tako se preinačuju da obrazuju “manje ili više dosledan obrazac misli i akcije”.

    26. TEORIJA KULTURNIH CIKLUSA • Ona govori o dva mehanizma kojima se integracija odvija: prvo, kultura ima svoje omiljene ili najnegovanije običaje. Pojedinac se usredsređuje baš na te običaje i teži da ih razrađuje, pa tako oni postaju glavne osobenosti date kulture. • Drugi mehanizam se odnosi na narav nekih ljudi za koje je njihova kultura prihvatljivija od drugih. Oni koji se u svoju kulturu najbolje uklapaju postižu najviše uspeha i teže da postanu uticajni. Usled toga, oni na svoju kulturu utiču snažnije od drugih ljudi i skloni su da je još više usmere u pravcu u kome se ionako kreće.

    27. TEORIJA KULTURNIH CIKLUSA • Dosledna Boasovskom mišljenju ona to načelo nalazi na nivou subjektivnog mišljenja. • Pala joj je na um misao da se razlike među kulturama mogu objasniti i kao razlike među ljudima: poput nekog pojedinca, svaka kultura ponaosob teži da se odllikuje osobenom naravi. Vidjene sa ovog stanovišta, kutlure postaju individualna pishologija, široko projicirana, uzeta u džinovskim razmerama i kroz dugi vremenski opseg. Benediktova je to načelo nazvala etosom ili obrascem kulture. • Apolonijska kultura Pueblo Indijanaca i dionizijska kultura nizijskih Indijanaca.

    28. CIKLIČNE TEORIJE – N.J.DANILEVSKI • Knjiga Nikolaja Jakovleviča Danilevskog “Rusija i Evropa” (1871. godine) – razmatra pitanje političkih odnosa slovenskog i germansko-romanskog sveta. • U težnji da ospori hegemoniju germansko romanske civilizacije Danilevski je dokazivao: a) da su civilizacije smrtne, da njihov život teče po zakonima kruga; b) da shodno tome opštečovečanska civilizacija ne postoji; c) da pojam progresa utoliko nema smisla. • Učenje o diskontinuitetu predstavlja filozofsku osnovu na kojoj Danilevski gradi organicističku teoriju rađanja, rasta, opadanja i smrti kulturno-istorijskih tipova.

    29. CIKLIČNE TEORIJE – N.J.DANILEVSKI • Po Danilevskom i Rim i Grčka, Indija i Egipat, i «sva istorijska plemena imala su svoju staru, svoju srednju i svoju noviju istoriju, to jest kao sve organsko imali su svoje faze razvitka. • Govoreći o ovim fazama, Danilevski prvu fazu izjednačava sa starom istorijom i karakteriše je kao onu u kojoj se vrši prikupljanje i organizovanje stvaralačkih snagadatog kulturno-istorijskog tipa i izlazak iz stanja takozvanog etnografskog materijala, a njeno trajanje ide na hiljade godina. • Druga faza traje nesrazmerno kraće i Danilevski joj daje zadatak da ovim novonastalim formama obezbedi kulturnu i politički nezavisnost – što je, po ovom teoretičaru, uslov svakog daljeg razvitka kulturno-istorijskog tipa.

    30. CIKLIČNE TEORIJE – N.J.DANILEVSKI • Treća, najznačajnija faza, ima još kraći period na raspolaganju da ostvari svoje mogućnosti – Danilevski smatra da ova, inače najznačajnija faza razvitka jednog kulturno-istorijskog tipa traje najviše 600 godina, u toku kojih civilizacija cveta i ostvaruje sve ono što je u prvoj fazi bilo dato kao nagoveštaj. • Samo unutar toka svakog od datih kulturno-istorijskih tipova moguće je govoriti o tri faze razvitka, a nikako o jedinstvenoj niti razvitka čovečanstvaili o istoriji kao o progresu nekog opšte razuma, neke opšte civilizacije. • Po Danilevskom, opšte čovečanska civlizacija ne postoji i ne može postojati.

    31. CIKLIČNE TEORIJE – N.J.DANILEVSKI • Klasifikujući ih po kriterijumu kreativnih vrednosti Danilevski daje listu od deset kulturno-istorijskih tipova koje smatra izvornim, originalnim: • Egipatski • Kineski • Asirsko-vavilonski • Haldejski ili drevno semitski • Indijski • Iranski • Jevrejski • Grčko-rimski • Novosemitski ili arabljanski • Germansko-romanski ili evropski

    32. CIKLIČNE TEORIJE – N.J.DANILEVSKI • Danilevski ističe da pomenuti kulturno-istorijski tipovi ipak ne iscrpljuju sve bogatstvo istorije: kao što u sunčanom sistemu pored planeta, s vremena na vreme iskrsne i zablasta po neka kometa, da bi zatim i iščezla u tami prostora, tako su se i na pozornici istorije javljali Huni, Mongoli ili Turci, koji su ispunili svoju destruktivnu misiju i pomogli umirućoj civilizaciji da umre, a sami se vraćali u svoju prethodnu ništavnost i nestjali. Danilevski ih naziva negativnim silama istorije.

    33. CIKLIČNE TEORIJE – O. ŠPENGLER • Osvald Špengler: «Propast Zapada» (1918) • Negodujući protiv tradicionalne sheme, stari-srednji-novi vek, Špengler je, poput Danilevskog, pokušavao da pokaže njenu besmislenost i time je obori. • Postojećem sistemu tumačenja istorije koji on naziva ptolomejskim, Špengler suprotstavlja svoju koncepciju istorije koju naziva kopernikanskom. • Suština ovog obrta sastoji se u uvođenju pojmova istovremeno, diskontinuirano i izolovano umesto dotadašnje «jednostavne pravolinijske progresije».

    34. CIKLIČNE TEORIJE – O. ŠPENGLER • Definisana kao organizam, kao «prafenomen» svekolike prošle i buduće svetske istorije, svaka kultura – po Špengleru – ima svoju istoriju koja je ostvarenje onoga što je njena mogućnost. • Ovako zamišljenja kultura veoma liči na biljku: ona niče, ulazi u fazu svog cvetanja na određenom tlu i najzad umire. Kao cvet u polju, iona se ne samo rađa no i živi u uzvišenoj besciljnosti, pa potom i nestaje bez svrhe i smisla. Špengler joj, opet slično Danilevskom, daje jedno hiljadugođe da obiđe svoj životni ciklus)

    35. CIKLIČNE TEORIJE – O. ŠPENGLER U svojoj morfologiji istorije Špengler je konstituisao osam kulturnih krugova, osam velikih «biljolikih organizama». To su: kineska kultura, egipatska, asiro-vavilonska, induska, meksička, magijska ili arabljanska, antička ili apolonijska i zapadno-evropska ili faustovska kultura. Bilo bi pogrešno misliti da pomenuta grupa visokih kultura sačinja neko organsko jedinstvo. Ovo jedinstvo postoji samo unutar jedne kulture. Međusobno izdvajanje i odeljenost pojedinih kultura pojavljuje se, maksimalno oštro, u Špenglerovom stavu da su kulture, iako žive i razvijaju se uporedo ili jedna za drugom, tako daleke jedna drugoj da je svaki dodir – ne materijalni, spoljašnji, već duhovni – među njima nemoguć.

    36. CIKLIČNE TEORIJE – O. ŠPENGLER Kao i svaki živi organizam, kultura pošto je prošla vrhunac svoga života, vene, gubi stvaralačku moć i najzad umire. Organsko-logička posledica toga procesa, završavanje jedne kulture i njen ishod – to je u Špenglerovom sistemu sadržaj pojma civilizacija. «Civilizacije su krajnja i najviše veštačka stanja za koje je sposobna jedna viša vrsta ljudi. Ta stanja su završetak; ona dolaze posle pstojanja kao ono što je postalo, posle života kao smrt, posle razvoja kao nepomičnost, posle sela i duševnog detinjstva kao duhovna starost i kameni veliki grad koji okamenuje sve». Civilizacija je neizbežna i svaka kultura ima svoju sopstvenu civilizaciju

    37. CIKLIČNE TEORIJE – O. ŠPENGLER U svojoj morfologiji istorije Špengler je konstituisao osam kulturnih krugova, osam velikih «biljolikih organizama». To su: kineska kultura, egipatska, asiro-vavilonska, induska, meksička, magijska ili arabljanska, antička ili apolonijska i zapadno-evropska ili faustovska kultura. Bilo bi pogrešno misliti da pomenuta grupa visokih kultura sačinja neko organsko jedinstvo. Ovo jedinstvo postoji samo unutar jedne kulture. Međusobno izdvajanje i odeljenost pojedinih kultura pojavljuje se, maksimalno oštro, u Špenglerovom stavu da su kulture, iako žive i razvijaju se uporedo ili jedna za drugom, tako daleke jedna drugoj da je svaki dodir – ne materijalni, spoljašnji, već duhovni – među njima nemoguć.

    38. CIKLIČNE TEORIJE – O. ŠPENGLER • FATALIZAM. Pri tom, ma šta da se htelo, bez obzira na to da li se prihvata sa zadovoljstvom ili očajanjem sudbina ostaj ista, jer se ništa ne može izmeniti u hodu istorije koji neminovno vodi zaključenju • U konkretnoj istorijskoj konstelaciji to što se nužno mora dogoditi jeste ono što Špengler naziva propašću Zapada, proces koji će potrajati još mnogo naraštaja, da bi onda lagano nastupilo jedno stanje koje on označava kao bezistorijsko.

    39. OSNOVNI POJMOVI STUDIJA KULTURE doc. dr Predrag Cvetičanin 18. oktobar 2012

    40. AKULTURACIJA • Akulturacijom nazivamo pojavu kad dve kulture dugotrajno i celovito dolaze u dodir preko svojih predstavnika (društvene zajednice ili, pak, veće društvene grupe). • Ti dodiri odigravaju se najčešće tokom ratova, seoba, migracija, a u novije vreme i preko sredstava masovnog komuniciranja. Posledica dodira je, najčešće, pobeda jedne kulture. • Pri tom će pobedička kultura nametnuti svoj pogled na svet, vrednosti, statuse, pravila, jezik, ali će i sama biti obogaćena brojnim elementima potisnute kulture. Imajući ovo u vidu južnoamerički teoretičari govore o “transkulturaciji”.

    41. AKULTURACIJA • Prvu sistematsku definiciju akulturacije dali su Redfild, Linton i Herskovic u delu “Memorandum o istraživanju akulturacije” 1936. godine. • Po njima, “akulturacija obuhvata one pojave koje se javljaju kada grupe pojedinaca koje imaju različite kulture stupe u trajni direktni kontakt, kao i promene koje iz toga proisteknu u prvobitnim kulturnim modelima jedne ili obeju grupa”

    42. AKULTURACIJA • Po Eduardu Kaleu, za proces i posledicu akulturacije važna su tri činioca: • razlike u tipu kultura u dodiru (pravilo je da tehnološki razvijenije kulture sebi podvrgavaju tehnološki slabiju kulturu) • brojčana veličina grupa koje dolaze u kontakt (ukoliko je grupa koja pripada tehnološki nerazvijenoj kulturi daleko brojnija, ona može prevladati uprkos tome što je njena tehnološka kultura nerazvijenija) • prisustvo sile pri akulturaciji (mnogi kulturolozi smatraju da je prisustvo sile pri akulturaciji ono što je u osnovi razlikuje od difuzije.

    43. AKULTURACIJA • Posledice akulturacije za potisnutu kulturu mogu biti veoma bolne, naročito ako je reč o dodiru pripadnika dveju bitno različitih kultura. Tada govorimo o tzv. “kulturnom šoku”. • Međutim, i pri primeni sile ne mora doći do asimilacije, odnosno do nestanka druge kulture, jer se mogu javiti otpori različite vrste. • Može dođi do oslobađanja (dezakulturacije) ili odbijanja (kontraakulturacije) svega, svih elemenata ili obrazaca druge kulture koji u očima pripadnika te kulture predstavljaju simbole nasilja (kao kod slučajeva afričkog nacionalizma ili indijskog oslobođenja od kolonijalizma)

    44. MAHATMA GANDI

    45. ENKULTURACIJA • Enkulturacija, za razliku od akulturacije, predstavlja kulturni proces u kome dolazi do kulturnih dodira između pojedinaca i društvenih grupa. • Enkulturacija obuhvata proces kada npr. pojedinac gostuje/živi u stranoj sredini u kojoj doživljava određeni kulturni uticaj, a zatim to što je stekao i usvojio (znanja, vrednosti, umetnički stil) prenosi u svoju sredinu. • Enkulturacija se može ogledati i u tome da pojedinac koji je istaknut u nekoj od oblasti stvaralaštva (filozofije, nauke, umetnosti) gostuje u njemu stranoj sredini u kojoj snagom talentu ili nekim vidom stvaralačke energije ostavlja kulturni trag.

    46. KULTURNA ASIMILACIJA • Kulturna asimilacija je uži pojam od akulturacije i predstavlja zapravo jednu od njenih mogućih faza. Radi se o kulturnom procesu tokom koga se određena socio-kulturna pojava u kontaktu sa drugom pojavom utapa i nestaje u njoj na taj način što gubi identitet, sopstvenu osobenost i prepoznatljivost. • Obiman deo procesa asimilacije ostvaruje se stihijski i dovodi se u vezu sa različitim socijalnim grupacijama (etničkim, nacionalnim, rasnim, verskim), a ne retko se do nje dolazi nasilnim putem, u cilju klasne, političke ili neke druge dominacije.

    47. DIFUZIJA • Difuzija (širenje kulturnih elemenata) predstavlja, takođe, svojevrstan vid akulturacije, uži po obimu, ali jednak po učestalosti. Kod difuzije se radi o širenju pojedinih kulturnih elemenata u prostoru i vremenu, a ne kompleksnih kultura kao kod akulturacije. • Difuzija se najčešće određuje kroz poređenje sa akulturacijom. Tako pod akulturacijom podrazumevamo dodire (ili sukobe) čitavih kultura koji izazivaju promene širokih razmera, dok se difuzija odnosi na pojedine kulturne elemente. • Ritam putovanja kulturnih elemenata se često upoređuje sa talasima koje stvara kamen kad padne u vodu. Najbliži susedi prvi preuzimaju kulturne elemente i vremenom ih predaju daljim susedima.

    48. KULTURNA SELEKCIJA • KULTURNA SELEKCIJA. Prilikom prihvatanja ili preuzimanja elemenata tuđe kulture uvek dolazi do njihovog selektiranja. Ljudi jedne elemente preuzimaju brzo i oduševljeno, druge nakon izvesnog otpora, a treće potpuno odbijaju. Kulturne zajednice retko kada prihvataju elemente iz drugih kultura u celini, a i kada ih prime, najčešće im promene oblik ili namenu. • Selekcija kulturnih elemenata je, čini se, najizraženija u jeziku. Uvođenje tuđih reči u maternji jezik najčešće prati izmena oblika iz značenja. Reči se menjaju po pravilima gramatike i pišu po pravopisu jezika kulture – primaoca (kul, fajl, mejl, disketa, apdejtovanje, aut, penal, enc, žilet, kalodont – delišes, rajferšlus, aufinger.....)

    49. KULTURNA SELEKCIJA • Lakše i brže se akulturišu materijalno-tehnički, a teže duhovni elementi kulture. Osnovni razlog za to leži u činjenici da su tehničke vrednosti neutralnije i autonomnije od duhovnih vrednosti i pogleda na svet. • Na izbor kulturnih elemenata presudnu važnost mogu imati i blizina, korisnost i sličnost kultura. Sigurno je da će sa manje otpora biti prihvaćeni sadržaji tradicionalno, pa i fizički bližih kultura.

    50. KULTURNA REINTERPRETACIJA • KULTURNA PRERADA ILI REINTERPRETACIJA. Kod kulturnih kontakata nema se samo posla sa pasivnim prijemom kulturnih vrednosti. Ta aktivnost je posebno izražena u procesu tzv. kulturne prerade ili reinterpretacije. • Motivi te prerade mogu biti izazvani strahom da će prijem izvornih i neprerađenih vrednosti direktno ugroziti okosnicu kulture – primaoca kroz poništavanje njenih autentičnih vrednosti. Oni takođe mogu biti inicirani potrebom da se novoprimljena vrednost obogati sopstvenim vrednostima.