Download
1 / 7
E N D
Gluma • Kada gledamo stare filmove, naročito one iz prvih dana razvitka kinematografije, vidimo da su glumci tada igrali isto kao i u pozorištu, zbog čega su na ekranu delovali patetično, izvestačeno, neuverljivo. U samom početku, pozorišni glumci nisu hteli da se pojavljuju u filmu, a kada su na to pristali, ophodili su se kao da su na sceni. • Osnovna razlika izmedu filmske i pozorišne glume je u diskretnosti mimike, maksimalnoj prirodnosti reakcija i uneposrednom govoru pred filmskom kamerom. Film ne trpi stilizaciju lika a još manje podnosi laž u glumčevoj igri.Objektiv odmah otkriva neistinu, a još više pojačava izveštačenost glume. Kamera prilazi glumčevom licu i otkriva najdiskretnije mimičke reakcije, pokret usana, zamaglenost oka. U pozorištu to nije slučaj, jer glumac mora da igra i, naročito, da govori za udaljene gledaoce. Naviknuti na takav pojačan izraz mnogi dobri pozorišni glumci deluju na ekranu izveštaeno, preterano i patetično.
Gluma • Prvu ozbiljnu i stručnu studiju o razlikama izmedu pozoršne i filmske glume dao je jos 1908. godine profesor uporedne književnosti praškog univerziteta Vaclav Tile, pišući kako film od glumca traži »sasvim različit način igre, naročito u mimici i pokretu ruku, da bi se postigao utisak prirodnog ophođenja u autentičnom ambijentu«. • Danski reditelj Urban Gad, koji je u film došao iz pozorišta, napisao je jednu od prvih knjiga o filmu, posvećujući naročitu pžnju filmskoj glumi. Iz te knjige koja nosi naslov "Film-njegova sredstva i ciljevi" Gad piše:" »Iako filmski glumac ne mora da bude potpuni gospodar svoga glasa i govora (kao pozorišni koji time postiže najveće dejstvo), ipak je način upotrebe dijaloga u filmu od velike važnosti. Upravo zbog toga što se govor, koji daje život liku, samo »vidi«, važno je da se fraze što oštrije očituju na licu glumca kako bi gledaoci zaboravili da ništa ne čuju i bili primorani da sami dopunjuju reči dijaloga.
Gluma • Zato u filmu glumac mora jasno da izražava rečenice i nemu mimičku igru, držanje i pokret, kako bi se tačno znalo koje lice govori i šta kaže ... Glumačka umetnost - kako na pozornici tako i na filmu - isto je toliko umnetnost ćutanja koliko i umetnost govora. Glumac postiže puno dejstvo samo ako sluša ono što partner govori. Ako tada misli na svoj odgovor, njegova igra biće obična navika odavno poznata u pozorištu. Umetnik koji zaista proživljava situaciju mora da sluša, a ono što čuje mora da se ogleda na njegovom licu, tako da gledaoci prošto čitaju reči sa glumčevog lica.« 0 problemu filmske glume mnogo je raspravljano u Sovjetskom Savezu za vreme neme kinematografije, kada se javio čitav »spor« da li je montažnom filmu uopšte potreban glumac. 0 tome je mnogo pisao i Viktor Šklovski u nizu članaka, među kojima je i onaj o glumici Aleksandri Hohlovoj (1926), u kome kaže da »materijal novog tehničkog umetničkog sredstva predstavljaju savremena tehnika, savremene stvari, savremeni čovek u njihovoj dinamici, njihovom realnom delovanju i njehovom realnom izgledu«, kao i da »čovek na ekranu ne sme biti teatralan, niti opterećen patosom, šminkom, perikama, već potpuno prirodan, izražajan, ubedljiv«.
Gluma • Na sceni glumac tumači ulogu u jednom dahu, on u neprekidnom kontinuitetu razvija dramski lik dok se nalazi na pozornici. Pred kamerom on igra u delovima, (komadima -kadrovima), koji se svakog časa prekidaju, ponavljaju i, najčesće, snimaju bez ikakvog logičkog redosleda. To nalažu tehničke uslovnosti filma, jer je uobičajeno da se snimi sve što se odigrava u jednoj sobi, a posle toga sve sto se odigrava u drugoj sobi (bez obzira na to što, po scenariju, zbivanja teku naizmenično). Filmska tehnika zahteva od glumca da poseduje naročito razvijenu sposobnost koncentracije i jaku samokontrolu, jer za vreme snimanja on mora da pazi na mnoge spoljne okolnosti i da se krajnje precizno kreće. Dok glumac u pozorištu uspostavlja neposredan kontakt sa gledaocima, glumac u filmu glumi jedino za objektiv kamere i za reditelja koji stoji iza kamere, a pri svemu tome njegovo ophođenje mora da deluje kao u životu koji kamera kričom snima.
Gluma • U filmu je, daleko više nego u pozorižtu, važno da glumac odgovara liku i karakteru koji tumači. Na sceni glumac može šminkom da promeni izraz, ili da se »postari«. Na ekranu šminkanje deluje smešno. Šminka u modernom filmu, ako se uopšte upotrebljava, treba jedino da istakne prirodne karakteristike glumčevog lica i to na što je moguće neprimetniji način. Naravno, ovde ne mislimo na snimljene pozorišne predstave, revije i bajke, koje nemaju nikakve veze s onim što predstavlja suština kinematograskog medijuma. Čini se da je Roselini rekao: "Kad vidim periku pred kamerom, do de mi da počupam svoju rodenu kosu!"
Gluma • Poznato je da u pozorišnoj glumi postoje dva osnovna metoda:. • jedan, prema kome glumac treba iskreno da preživljava svaki detalj uloge, da se maksimalno identifikuje sa likom, • i drugi, prema kome glumac treba da ovlada spoljnim karakteristikama lika i da ih na sceni savrseno oponaša, predstavlja, nastojeći da svesno bude »po strani« od lika. Teško je reći koji je metod bolji, jer ima velikih glumaca i na jednoj i na drugoj strani. Ali, izvesno je da iskreno doživljavanje glumca pred kamerom i njegova identifikacija sa likom omogućuju kameri da registruje spontanost glumačke igre, unutarnje promene (kretanja) u njegovoj psihi, a to pojačava čulnu iluziju kadra. No, metod predstavljanja omogućuje glumcu da se, glumeći, istovremeno koncentriše i vodi računa o čitavom nizu tehničkih uslovnosti snimanja. U modernom filmu reditelj obavezno odabira glumce koji apsolutno odgovaraju ličnostima scenarija, te oni pogotovo nemaju potrebe da »prave« likove, da se maskiraju u nešto što oni nisu i što pred kamerom nikad ne mogu da budu.
Gluma • Ipak, treba priznati da je pozorište više umetnost glumca, dok je film više umetnost reditelja. Filmski reditelj može da stvori izvanredno umetničko delo i sa neprofesionalcima (naturščicima), dok je sa njima nemogućno napraviti pozoršnu predstavu. • Veliki ruski reditelji (Ejzenstejn, Pudovkin), neorealisti (De Sika, Roselini) i pristalice filma-istine, angažovali su kao interpretatore glavnih likava ljude sa ulice i stvarali dobre filmove. • Drugi, opet, kao Vajler, Renoar, Felini, Bergman, smatraju da je glumac najvažnija komponenta filma i sve njemu padređuju, te zbog toga on mora da bude stvaralac prvog reda. Bergman smatra da postoje tri suštinske komponente filma: montaža, ritam i glumčevo lice, a »najefektnije sredstvo izražavanja koje poseduje glumac, to je njegov pogled«. Žan Renoar takode smatra da "pronaći" najadekvatnija sredstva da bi se ispričala priča znači podrediti glumcu sve ostale komponente filma.
