СОЦИЈАЛНО-ИСТОРИЈСКА УСЛОВЉЕНОСТ ЈАВНОСТИ

1. СОЦИЈАЛНО-ИСТОРИЈСКА УСЛОВЉЕНОСТ ЈАВНОСТИ МАРКЕТИНГ И ЈАВНОСТ 3. ПРЕДАВАЊЕ

2. САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА • ПОЈМОВИ ЈАВНОСТИ И ЈАВНОГ МНЕЊА • ФИЛОЗОФСКИ ПРИСТУПИ ЈАВНОСТИ И ЈАВНОМ МНЕЊУ • НАУЧНИ ПРИСТУПИ ЈАВНОСТИ И ЈАВНОМ МНЕЊУ • СОЦИЈАЛНО-ИСТОРИЈСКА УСЛОВЉЕНОСТ ЈАВНОСТИ

3. ПОЈМОВИ ЈАВНОСТИ И ЈАВНОГ МНЕЊА • Два лица једног истог феномена. • Нема јавности БЕЗ јавног мнења, нити јавног мнења БЕЗ јавности • Обе речи припадају српском језику, али су настале превођењем латинских и грчких изараза. • Лат. PUBLICUS: народни; према POPULUS: народ. • RES PUBLICA: јавна ствар – република, насупрот монархији.

4. ПОЈМОВИ ЈАВНОСТИ И ЈАВНОГ МНЕЊА • Из тог појма изведене речи ЈАВНОСТ и ПУБЛИКА у српском језику. • Обе упућују на разумевање ЈАВНОСТИ КАО ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ. • Друго значење флуидно, нешто што подразумева супротност ТАЈНОСТИ/АРКАНИ (лат. ARCANUM - тајна), у смислу постојања ЈАВНЕ СФЕРЕ и ТАЈНЕ СФЕРЕ у друштву. • Проблем демократије у основи се своди на максимално проширење ЈАВНЕ СФЕРЕ/ЈАВНОСТИ у друштвеном животу и минимализацију, ако не и потпуно укидање, ТАЈНЕ СФЕРЕ/АРКАНЕ.

5. ПОЈМОВИ ЈАВНОСТИ И ЈАВНОГ МНЕЊА • Постојање јавности, и као ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ и као ЈАВНЕ СФЕРЕ, нужно се потврђује ЈАВНИМ МНЕЊЕМ. • Грч. DOXA: заједничко уверење и мишљење народа (отуд ДОКСОМЕТРИЈА). • Лат. OPINIO PUBLICUS. • МНЕЊЕ – архаизам за МИШЉЕЊЕ. • Временом разбијена синонимска веза: а) МИШЉЕЊЕ је ментално-психички процес, б) МНЕЊЕ (МЊЕЊЕ – дублет) је јавно изражено мишљење.

6. ФИЛОЗОФСКИ ПРИСТУПИ ЈАВНОСТИ И ЈАВНОМ МНЕЊУ • Мада су јавност и јавно мнење функционисали као чињенице социјалног живота од настанка родовске заједнице, филозофски и научни интерес расте са ПОЈАВОМ ПРВОГ МАС-МЕДИЈА (ШТАМПЕ), која коинцидира са настанком и развојем ЕПОХЕ ПРОСВЕТИТЕЉСТВА (рационализам у филозофији и науци, хуманизам и ренесанса у уметности).

7. ФИЛОЗОФСКИ ПРИСТУПИ ЈАВНОСТИ И ЈАВНОМ МНЕЊУ • Религиозни приступ: VOX POPULI – VOX DEI (прелаз између феудализма у капитализам). • Просветитељски приступ: • Ђовани Батиста Вико, следећи Декартов рационализам, јавно мнење разуме као PRIMUM VERITAS - ПРВУ ИСТИНУ НАРОДА. • Луј Себастијан Мерсије у XVIII веку први користи израз ЈАВНО МНЕЊЕ у модерном смислу, као РЕЗУЛТАТ ЗАЈЕДНИЧКОГ И ЈАВНОГ РАЗМИШЉАЊА НАРОДА.

8. ФИЛОЗОФСКИ ПРИСТУПИ ЈАВНОСТИ И ЈАВНОМ МНЕЊУ • Џон Лок, пионир либерализма, (“Оглед о људском разуму”): ЗАКОН МНЕЊА – закон духовне моћи и моралног суда, ДРУШТВЕНИ ЗАКОН, насупрот ДРЖАВНОМ ЗАКОНУ. • Имануел Кант: ЈАВНО МНЕЊЕ ЈЕ ЈАВНА УПОТРЕБА УМА, а његова забрана спречава напредак једног народа ка бољој држави и друштву, тј. успостављање републике (корен идеје о јавности као “четвртој власти” у друштву).

9. ФИЛОЗОФСКИ ПРИСТУПИ ЈАВНОСТИ И ЈАВНОМ МНЕЊУ • Конзервативно-критички приступ: -Георг Вилхем Фридрих Хегел (“Фемоменологија духа” и “Филозофија права”) у оквиру свог филозофског система затворене дијалектике, која у социјално-историјској равни резултира АПСОЛУТНОМ ДРЖАВОМ, о јавности и јавном мнењу расправља у оквиру релације: ЗДРАВ (РАЗ)УМ  УМ.

10. ФИЛОЗОФСКИ ПРИСТУПИ ЈАВНОСТИ И ЈАВНОМ МНЕЊУ • ЈАВНО МНЕЊЕ израз (незналачког) ЗДРАВОРАЗУМСКОГ РАСУЂИВАЊА и, као такво, “потпуно необразована сировост и површност представљања” (Артист: јавност је “незналачка светина”; Гете: јавно мнење је “лупетање масе”). • ЗНАЊЕ је израз УМНОСТИ, а само ум може да успостави АПСОЛУТНУ ДРЖАВУ. • Не пориче постојање јавности и јавног мнења, него их доводи у питање из угла корисности за успостављање апсолутне државе.

11. НАУЧНИ ПРИСТУП ЈАВНОСТИ И ЈАВНОМ МНЕЊУ • Почетак ХХ века (развој мас-медија). • Прва књига: Волтер Липман – ЈАВНО МНЕЊЕ, 1922. • Код нас: Јован Ђорђевић, ЈАВНО МНЕЊЕ, 1939. • ДВА НАУЧНА ПРИСТУПА: • ЕСЕНЦИЈАЛИСТИЧКИ и • ДОКСОМЕТРИЈСКИ.

12. ЕСЕНЦИЈАЛИСТИЧКИ ПРИСТУП • Две парадигме: • КРИТИЧКА и • СКЕПТИЦИСТИЧКА. • У оквиру КРИТИЧКЕ ПАРАДИГМЕ не доводи се у питање постојање јавности и јавног менења, али се указује на: • њихову СОЦИЈАЛНО-ИСТОРИЈСКУ УСЛОВЉЕНОСТ и • ПРОБЛЕМЕ ЕМПИРИЈСКОГ ОИВИЧЕЊА. • Најистакнутији представник: ЈИРГЕН ХАБЕРМАС.

13. ЕСЕНЦИЈАЛИСТИЧКИ ПРИСТУП • СКЕПТИЦИСТИЧКА ПАРАДИГМА: • Јаваност и јавно мнење су у савременом друштву ФИКЦИЈА. • ПЈЕР БУРДИЈЕ: “Јавно мнење не постоји”. • Разлози: медији масовног комуницирања, манипулација и пропаганда.

14. ДОКСОМЕТРИЈСКИ ПРИСТУП • Полази од становишта да јавност представља скуп свих грађана у једној социјалној заједници, да је јавно мнење њихово већинско мишљење и да се та већина утврђује ‘мерењем мнења’/доксометријом, тј. научно верификованим методолошким поступком који је заснован на репрезентативном узорку. • Овакав узорак стоји као научно валидан супститут за ‘све грађане’. Његово брижљиво испитивање, верује се, може да замени цело друштво. Отуда оно што се утврди као мишљење већине (у узорку), узима се као јавно мнење целине. Уместо теоријске рапсодије о јавном мнењу, настала је ера његовог ‘научног истраживања’. • Проблем: да ли су добијени резултати јавно мнење, с обзиром да се до њих долази кроз анонимне анкете face to face, тј. одговоре/мишљења појдинаца који великим делом уопште не улазе или не могу да уђу у јавну сферу друштвеног живота? • У емпиријским истраживањима јавног мнења наилазимо на један феномен који има карактер апсурда. Наиме, испитаницима се обећава анонимност (и то се поштује). Практично са обећаном анонимношћу испитанику се обећава тајност његовог мишљења/ставова. Дакле јавно мнење се испитује тако што се обећа његова тајност. Да ли је, онда, оно што истраживачи јавног мнења утврде као истраживачки налаз уопште – “ јавно мнење” будући да није јавно изречено?

15. КРИТЕРИЈУМИ ПРЕПОЗНАВАЊА РАЗЛИЧИТИХ ТИПОВА ЈАВНОСТИ • ЕСЕНЦИЈАЛИСТИЧКИ ПРИСТУП • Према Јиргену Хабермасу критеријуми су: • друштвени контекст (друштвена структура – друштвени систем) и • историјско време (друштвено-економска формација).

16. СОЦИЈАЛНО-ИСТОРИЈСКИ ТИПОВИ ЈАВНОСТИ • АНТИЧКА(ПЕРИОД РАЗВИЈЕНОГ РОБОВЛАСНИШТВА) • РЕПРЕЗЕНТАТИВНА (ФЕУДАЛИЗАМ) • ЛИТЕРАРНА (ПОЗНИ ФЕУДАЛИЗАМ, ПРЕЛАЗ ИЗМЕЂУ ФЕУДАЛИЗМА И КАПИТАЛИЗМА) • ГРАЂАНСКА (РАНИ КАПИТАЛИЗАМ:УОЧИ, ТОКОМ И НЕПОСРЕДНО ПО ИЗВЕДЕНИМ БУРЖОАСКИМ РЕВОЛУЦИЈАМА) --------------------------------------------------------- • ТРАНСМИСИОНА(САВРЕМЕНОСТ)

17. АНТИЧКА ЈАВНОСТ • Од Vвека п.н.е. до Христа. • Друштвено-економска формација: РОБОВЛАСНИШТВО. • Јасна подељеност ЈАВНЕ и ПРИВАТНЕ сфере у људском животу. • За јавност у античком друштву, првенствено Атини, али и Риму у периодима републике, Хабермас каже да је идеал деловања јавности у друштву.

18. АНТИЧКА ЈАВНОСТ • Подразумева учешће свих пуноправних грађана као појединаца (idia) у јавном животу (bios politikos), који се дешава на тргу (agora), кроз разговор (lexis) o општим пословима (praxis) у интересу државе (polis). • Ограничења античке јавности било је, међутим, у томе што су из ње искључени сви који су се налазили унутар зидова oikos-а (кућа, домаћинство), а то значи сви осим oikodespot-a који је једини имао право учешћа у јавном животу. • Јавна и приватна сфера биле су потпуно раздвојене, aoikos неприкосновен. • Јавни живот слободних грађана - oikodespot-a, поклапао се са управљањем polis-ом, па је утолико јавно мнење античких држава представљало елемент управљања њима.

19. РЕПРЕЗЕНТАТИВНА ЈАВНОСТ • Од почетка нове ере до XVI века. • Друштвено-економска формација: ФЕУДАЛИЗАМ. • Одлика феудализма: ИНТЕГРИСАНОСТ ЈАВНЕ и ПРИВАТНЕ СФЕРЕ за монарха и његове сизерене и ПОТПУНА ИСКЉУЧЕНОСТ кемтова из јавног живота/јавности.

20. РЕПРЕЗЕНТАТИВНА ЈАВНОСТ • У феудализму монарси су, уз помоћ цркве, својој апсолутној власти придавали божје порекло и делом су је делегирали сизеренима. Како је држава била организована као скуп феуда, приватних имања, али и територијално-административних јединица државе, они су имали неприкосновену власт над јавним и приватним животом потлачених класа и слојева, власт божјег порекла коју им је подарио монарх. • Манифестовање репрезентативне јавности везано је за атрибуте личности: за инсигније (грбове, оружје), хабитас (одевање, фризуру), манире (начин поздрављања, говор са формалностима уопште), једном речју за строги кодекс ’племићког’ понашања. • Јавно мнење као садржај политичког живота није постојало, јер није било начина да се, мимо репрезентативне јавности, уопште артикулише, али је зато своју неизбежну потенцијалну енергију празнило у бројним сељачким побунама и устанцима.

21. РЕПРЕЗЕНТАТИВАНА ЈАВНОСТ • Монарх, сизерени, племство, црквени високодостојанственици ЈАВНО ПРЕДСТАВЉАЈУ/РЕПЕРЕЗЕНТУЈУ СВОЈУ НЕПРИКОСНОВЕНУ ВЛАСТ ПРЕД НАРОДОМ кроз: • инсигније (обележја статуса), • световне (витешки турнири) и религозне (процесије, литургије) ритуалеи • религиозно-политичку моћ (инквизиција – јавно кажњавање/спаљивање ‘грешника’).

22. ЛИТЕРАРНА ЈАВНОСТ • Развој трговине, мануфактурне производње, велика географска и научна открића, као и појава првог мас-медија – штампе, утицали су да се у крилу старе јаве елементи нове друштвено-економске формације – КАПИТАЛИЗМА, са његовим основним социјалним субјектима – буржоазијом и пролетеријатом. • Будући политички развлашћени, они желе у јавну сферу која се најпре формира у кафанама, разним друштвима и клубовима као – ЛИТЕРАРНА ЈАВНОСТ.

23. ЛИТЕРАРНА ЈАВНОСТ • Међутим, литерарна јавност није ни у ком случају аутохтоно грађанска; она задржава известан континуитет у односу на репрезентативну јавност кнежевог двора. • Чињеница је, ипак, да је литерарна јавност била један од услова извођења буржоаских револуција у Западној Европи и тиме утрла пут конституисању једине аутентичне јавности у историји – грађанске јавности. • Уосталом, доминикански самостан Светог Јакуба у Паризу био је место где је, у оквиру литерарне јавности, припремена, а потом одатле и изведена буржоаска револуција у Француској.

24. ГРАЂАНСКА ЈАВНОСТ • Грађанска јавност представља ’водени цвет’ у историји људског друштва. • Настала средином XVIII века и угашена рестаурацијом апсолутистичких монархија после 1848. године • Она свој raison d'etreналази у посредовању између јавне (управљање државом и друштвом) и приватне (капиталистичка репродукција) сфере.

25. ГРАЂАНСКА ЈАВНОСТ • “Пошто друштво које стоји насупрот држави с једне стране, од јавне власти јасно одваја приватан домен, а с друге репродукцију живота подиже из оквира приватног домаћинства на ниво појаве од јавног интереса, она зона континуираних управних контаката постаје ‘критична’ и у том смислу што изазива критику публике која слободно и трезвено расуђује, која резонује” (Хабермас). • Јавно мнење, које Хабермас одређује као резоновање приватних грађана окупљених у публику, формира се у јавној дискусији у којој сваки грађанин, буржуј или пролетер, аристократа или плебејац, може учествовати, а парламент је орган јавног мнења.

26. ГРАЂАНСКА ЈАВНОСТ • Друштвени амбијент за конституисање грађанске јавности и њеног критичког мишљења је епоха раног капитализма у којој нове друштвене снаге – буржоазија и пролетеријат, наступају заједно у декласирању аристократије и изградњи буржоаске државе. • Под паролом остваривања природних права сваки човек може слободно да изрази своје мишљење, јер, како стоји у Декларацији о правима човека и грађанина, слободно изражавање мишљења је једно од најдрагоценијих права човека.

27. ТРАНСМИСИОНАЈАВНОСТ • РЕФЕУДАЛИЗОВАЊЕ ЈАВНЕ СФЕРЕ. • Друга половина XIX века. • ДРЖАВНИ КАПИТАЛИЗАМ (ново срастање ЈАВНЕ и ПРИВАТНЕ сфере).

28. ТРАНСМИСИОНА ЈАВНОСТ • Сукобљавање интереса буржоазије и пролетеријата, радничким захтевом да држава регулише услове производње и расподелу профита, упућује нове буржоаске владаоце на пакт са декласираном аристократијом, па се кроз рестаурацију апсолутистичких монархија средином XIX века гуши и грађанска јавност, која је једина у историји излучивала аутентично мнење својих припадника, и ударају темељи државном капитализму. • Томе погодују процеси концентрације и централизације капитала, ширење тржишта колонијалним поробљавањем читавих континената, раздвајање власничке од функције управљања производњом и сељење производње из приватне у јавну сферу, као и појава нових медија масовног комуницирања (филм и радио).

29. ТРАНСМИСИОНА ЈАВНОСТ • Последица тих процеса је срастање приватне и јавне сфере у којем се губи природно станиште грађанске јавности, како га Хабермас одређује – “напонско поље између државе и друштва”. • На сцену ступају нови професионални управљачи државом и привредом који мноштву ситних власника сугеришу, посредством медија масовног комуницирања, о чему да мисле. Критичко јавно мнење потискује се произведеним и манипулативним, а јавност уместо резоновања добија функцију акламације.

30. ТРАНСМИСИОНА ЈАВНОСТ • “Интеграција јавног и приватног домена је, наиме, одговарала дезорганизацији јавности која је некад посредовала државу и друштво. Ова функција посредовања прелази из публике на такве институције која су се, као удружења, образовала из приватне сфере, као партије из јавности, па сад у заједници са државним апаратом држе, као своје интерне функције, вршење и уравнотежење власти; при томе се труде да преко средстава масовне комуникације, која су се са своје стране осамосталила, обезбеде сагласност или бар пасивност медијатизоване публике” (Хабермас).

31. ТРАНСМИСИОНА ЈАВНОСТ • Коначни епилог срастања јавне и приватне сфере је, према Хабермасу, корпоративистички модел јавности, који више није публика приватних грађана, већ интересно повезане корпорације, државни и парадржавни органи, удружења, интересне група, комуникациони центри, партије… • Сви они представљају својеврсни субститут приватне и јавне сфере, хибрид којег је однеговала модерна држава у којој “јавно мнење не постоји као такво, већ се у најбољем случају могу издвојити тенденције које у датим околностима делују у правцу стварања јавног мнења” (Хабермас)

32. ЈАВНОСТ У САВРЕМЕНОСТИ • Савременост – од средине минулог века. • Потпуна засићеност друштва медијима масовног комуницирања. • Пролиферација комуникационих центара на глобалном, националном и локалном нивоу.

33. ЈАВНОСТ У САВРЕМЕНОСТИ • Концентрација власништва над мас-медијским комплексима (Мардок, Берлускони, Бертелсман, Шпрингер, Кирх…). • Стварање медијских конгломерата и повезивање са транснационалним компанијама. • Циљ: афирмисање либералног капитализма на глобалном/планетарном нивоу као, историјски и прагматично посматрано, оптималног друштвеног поретка (Френсис Фукојама: “Крај историје”).

34. ЈАВНОСТ У САВРЕМЕНОСТИ • Медији масовног комуницирања имају три функције: • афирмацију постојећег друштвеног поретка (нормативног и вредносног), • утврђивање друштвеног значаја догађаја, личности и процеса. • “НАРКОТИЧКУ ДИСФУНКЦИЈУ”.

35. ПИТАЊА ?