rembo

2. Sadržaj PREDGOVOR SABRANA POETSKA DELA PESME NOVOGODIŠNJI POKLONI SIROČIĆIMA PREDOSEĆAJ SUNCE I PUT17 OFELIJA BAL OBEŠENIH TARTIFOVA KAZNA KOVAČ UZ MUZIKU VENUS ANADYOMENE PRVO VEČE ŠTA SPREČAVA NINU ZATEČENI ROMAN ZLO ĆESARSKI BES31 SAN ZA ZIMU SPAVAČ U DOLU U ZELENOJ KRČMI, u pet popodne ZLOĆA BLISTAVA POBEDA KOD SARBRIKENA IZVOJEVANA S POKLICIMA ŽIVEO CAR!33 ORMAN MOJE BOEMSTVO GAVRANI ZASELI35 FAUNOVA GLAVA CARINICI36 VEČERNJA MOLITVA PARISKA RATNA PESMA37 MOJE MALE DRAGANE ČUČANIJA42 SEDMOGODIŠNJI PESNICI43 SIROMASI U CRKVI OTETO SRCE44 PARISKA ORGIJA ili PARIZ SE PONOVO NASELJAVA RUKE ŽANE-MARIJE MILOSRDNE SESTRE SAMOGLASNICI51 * PRAVEDNIK53

3. Gospodinu Teodoru de Banvilu54 PESNIKU POVODOM CVEĆA PRVE PRIČESTI BIŠTENJA PIJANI BROD POSLEDNJI STIHOVI SUZA REKA OD KASISA77 KOMEDIJA ŽEĐI DOBRA JUTARNJA MISAO MLADI PAR82 SVETKOVINE GLADI MIHAILO I HRISTINA83 SRAM SEĆANJE PUSTINJE LJUBAVI86 UVOD JEVANĐELSKE PROZE87 BORAVAK U PAKLU ZLA KRV NOĆ U PAKLU BUNILA NEMOGUĆE BLESAK JUTRO ZBOGOM112 ILUMINACIJE114 POSLE POTOPA DETINJSTVO PRIČA116 PARADA ANTIČKA BEING BEAUTEOUS117 ŽIVOTI ODLAZAK KRALJEVANJE JEDNOM RAZLOGU120 PREPODNE PIJANSTVA IZREKE RADNICI MOSTOVI GRAD KOLOTEČINE GRADOVI SKITNICE GRADOVI

4. BDENJA MISTIČNA ZORA CVETOVI OBIČNI NOKTURNO MARINA ZIMSKA SVEČANOST TESKOBA METROPOLSKA135 VARVARSKA RASPRODAJA FAIRY139 RAT MLADOST RT POZORNICE ISTORIJSKO VEČE BOTTOM144 H KRETANJE PREDANOST DEMOKRATIJA GENIJ DODATAK ZEZAČKI ALBUM153 STARI KOPEI157 DVA PISMA ŽORŽU IZAMBARU POLU DEMENIJU167 Notes

5. Naslov izvornika Arthur Rimbaud Euvres Garnier, Paris, 1981 Izdavač PAIDEIA, Beograd Generalni direktor PETAR ŽIVADINOVIĆ Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJIĆ © 2004, PAIDEIA, za ovo izdanje

6. Artur Rembo SABRANA POETSKA DELA PREVOD, PREDGOVOR I NAPOMENE NIKOLA BERTOLINO PAIDEIA Beograd, 2004.

7. PREDGOVOR ARTUR REMBO Jedina poezija dostojna tog imena danas je eshatološka, to jest takva koja negira današnji neljudski svet u ime velike promene. Česlav Miloš Između 1850. i 1880. u istoriji francuske poezije događaju se presudne stvari. Na književnoj sceni javljaju se pesnici sa novim, prefinjenijim, uz to i “tamnijim”, pesimističnijim osećanjem sveta, sa dubljim i osetljivijim moralnim čulom, s novom, univerzalnijom i sintetičnijom vizijom. Ta pojava je izraz promenjenog senzibiliteta savremenog, prvenstveno urbanog čoveka i intelektualne elite. Prvi i najizrazitiji predstavnik ovog novog, modernog pesničkog plemena je Bodler. Druga tendencija tiče se odnosa poezije i društva. Pesnička reč, u delu književnog “kralja stoleća” Viktora Igoa, prvi put se izričito i smišljeno proglašava sredstvom društvene akcije, odnosno delovanja usmerenog ka promeni, poboljšanju života. Treća tendencija javlja se samo delimično kao reakcija na ovu drugu, a više je izraz postignutog stepena svesti o osvojenim autonomnim izražajnim mogućnostima poetskog iskaza. U delima pesnika ove tendencije, čiji je najizrazitiji predstavnik Malarme, poezija se okreće sebi, tražeći svoj smisao isključivo u bogatstvu i mogućnostima sopstvenih izražajnih sredstava. Moglo bi izgledati, i izgledalo je, da su ovako različite ili čak divergentne tendencije morale izazvati neku vrstu raskola u francuskoj poeziji tog perioda, a samim tim i u kasnijem razvoju francuskog, pa i svetskog pesništva, budući da im se u osnovi nalaze tri nezavisna, ponekad naizgled nespojiva, čak i protivrečna poetska fenomena. Međutim, da li neobičnom igrom slučaja ili dubljom istorijskom logikom, problemi postavljeni skoro istovremenom pojavom ovih triju disparatnih tokova razrešeni su takoreći u trenutku kad su nastali, pojavom pesnika koji je bio savremenik Bodlera, Igoa i Malarmea, i koji je “spojio nespojivo”, pokazavši da je reč o tendencijama koje se uzajamno ne negiraju, već se dopunjuju nalazeći se u nekoj vrsti paradoksalnog saglasja. Taj pesnik je “genijalni deran iz Šarlevila” Žan Artur Rembo. Pogledajmo, letimično, na koji su način kod Remboa usaglašena, a u isti mah produbljena i proširena poetska saznanja njegovih velikih savremenika Bodlera, Igoa, i Malarmea. U odnosu na Bodlera, Koji je u njegovim očima “kralj pesnika”, “najvidovitiji”, “pravi Bog”, Rembo je osetio da se problem postavlja na planu forme. On za Bodlerovu formu kaže da je “često kržljava”, dajući da se nasluti da to smatra posledicom “življenja u suviše umetničkoj sredini”. Kasnije ćemo videti koliko je ovaj zaključak značajan za Remboa. Trenutno zaslužuje pažnju nešto drugo: da konstatacija o “kržljavoj formi” znači, u stvari, ocenu o poetski nepotpuno ispoljenom senzibilitetu, o “vidovitosti” koja je bar delimično ostala u latentnom stanju, pošto nije do kraja izražena kroz uobličenje dela. Jer senzibilitet je u pesništvu pojačana osetljivost i izuzetna delotvornost naročitog čula koje zovemo poetskim, a u kojemu imaju udela mogućnosti svih čula, preobraženih u složeni instrument duha, kako bi se saznato moglo na odgovarajući način izraziti. Tu sposobnost kreativnog aktiviranja istančanog senzibiliteta Rembo naziva “vidovitošću”. Ako je Bodler, dakle, prvi uneo u poeziju nov senzibilitet modernog čoveka, Rembo je za tu novu poetsku tekovinu prvi našao potpuno odgovarajuću formu. Ali u Remboovoj poeziji to nije, kao u Bodlerovom slučaju, samo senzibilitet gradskog čoveka i moderne intelektualne elite. Za razliku od Bodlerovog,

8. remboovski poetski subjekt je univerzalan, kako po svom duhovnom poreklu tako i po svojim osnovnim preokupacijama. Viktor Igo je uspostavio nov odnos pesništva i društvene akcije, stavljajući poetsku reč - kao što je više puta na različite načine sam istakao - “u službu progresa”. Ali on je to učinio ne uviđajući da se za dosledno ostvarivanje jednog takvog načela mora promeniti i sama priroda poetskog izraza. Promena društva je u Igoovoj viziji jedna od misija poezije; muzi je u ruci čas mač, a čas cvet; ona menja uloge i sredstva, ali pri tom i dalje ostaje nešto odvojeno i nezavisno od njih: tradicionalna muza pesništva. Promena koju Rembo donosi na ovom planu znatno je radikalnija. Za njega poetski čin nije nešto što može, između ostalog, služiti revoluciji; on je revolucija sam po sebi. Remboova deviza promeniti život zahteva preobražaj samog bića poezije. Poezija nije pokretač nekakvog procesa menjanja života, već nešto mnogo više od toga: ona je sama ta promena. Što se tiče malarmeovskog doprinosa promenjenom odnosu prema suštini i načinu poetskog iskaza, može se, na prvi pogled, učiniti paradoksalnom ocena da je Rembo “proširio i produbio” iskustvo koje je, sudeći po svim spoljašnjim znacima, doseglo krajnje granice svojih mogućnosti i htenja. To bi uostalom značilo i neku vrstu anahronizma: izgledalo bi, naime, da je Rembo ostvario neke tipično “malarmeovske” ambicije - u okvirima težnje ka “čistoj poeziji” - istovremeno sa autorom Irodijade i Bačenih kocaka, ili čak i posle njega. Rembo je, međutim, taj koji se ukazuje Malarmeu kao lik iz prošlosti, kao stečeno iskustvo, a ne obrnuto. prividan: pesnička traženja ove dvojice najvećih novatora iz razdoblja rađanja modernog poetskog izraza teku paralelno i nezavisno jedan od drugog. Rembo se i u Malarmeovoj svesti ukazuje kao fenomen van vremena i prostora (što znači: van vremena i prostora literature, van postojećih književnih koordinata): “meteor, upaljen bez drugog motiva sem sopstvenog prisustva, koji se gubi sam i gasi se” domete ostvarene na Remboovom i Malarmeovom pravcu, kao na glavnim tokovima razvoja poetske misli, ne obazirući se na hronološki redosled dela i ličnosti. A u toj perspektivi i Rembo i Malarme prikazuju se kao tvorci dela koja se mogu podvesti pod koncept “čiste poezije”, ukoliko pod takvom poezijom podrazumevamo onu koja, svodeći se u potpunosti na sopstveni iskaz, ništa ne duguje okolnostima iz kojih je proistekla, ne uzima smisao iz bilo kakvog sebi stranog konteksta, već, naprotiv, zrači sopstvenom egzistencijom, stvarajući oko sebe i iz sebe svoj svet. Treba, međutim, ukazati na nešto što može izgledati neobično, i na šta se u krajnjoj liniji svodi Remboovo proširenje malarmeovskog specifičnog iskustva u elaboraciji koncepta “čiste poezije”: to je činjenica da su do pomenutih rezultata oba ova pesnika došla na sasvim različite, pa i protivrečne načine, iz čega se ponekad stvara utisak da su njihova dela poetski antipodi. Malarme se, sudeći ne samo po njegovim izričitim izjavama nego i po načinu življenja, trudio da svoje poetsko mišljenje i sam čin pesničkog stvaranja potpuno odvoji od svog krajnje neuzbudljivog i sivog profesorskog života. On je samim tim pristajao na podvojenost egzistencije, deleći je na sferu “vulgarnog”, koja je svet materijalnih uslovljenosti, i sferu “apsolutnog”, koja je svet Ideja. Takvu podvojenost smatrao je čak i neophodnim uslovom prave pesničke kreativnosti. Rembou je takvo podvajanje bilo sasvim neprihvatljivo. Za njega je egzistencija jedna i jedinstvena: život i poezija se poistovećuju. Stoga njegova najbolja pesnička ostvarenja, zadržavajući samosvojnost celovitih poetskih organizama, tih potpunih i nezavisnih svetova, predstavljaju i neku vrstu životnih činova, kao što i njegov život, ne samo u očima ljubitelja legendi, dobija izgled poetskog čina. A u tome se s razlogom može videti obogaćenje malarmeovskog poetskog iskustva. Remboovo je delo, dakle, u raznolikim i složenim razvojnim tokovima modernog pesništva od 1 Pa ipak, anahronizam je samo 2. Ništa nas, dakle, ne sprečava da iz istorijske perspektive uporedno ocenjujemo

9. samog njihovog početka neka vrsta čvorne tačke, pa i putokaza koji usmerava maticu; ono sažima i objedinjava i danas aktuelne različite i protivrečne tendencije; ono u svojim krajnjim dometima ostaje živo i neprevaziđeno. Izvršivši sintezu preovlađujućih poetskih tendencija svog doba, Rembo je i nehotice dao lekciju svim kasnijim isključivim predstavnicima i zagovornicima bilo koje od njih, ali ta lekcija ni do danas nije dovoljno naučena, možda upravo zato što ovaj pesnik uvek biva tretiran kao “poseban slučaj”, ili, po rečima Malarmea, “značajni prolaznik”, neko ko je bio i ostao po strani, ko ne igra ulogu, pa ga samim tim nema ni na sceni. Neko, najzad, čije prisustvo, u najboljem slučaju, samo “sve dovodi u pitanje”. Pogledajmo, dakle, pobliže kako je u stvarnosti izgledao taj “posebni slučaj” i na koji je način svojim delom dovodio i doveo u pitanje zatečenu poeziju i svet koji mu je bio dosuđen. Najpre nabrojmo životne činjenice: Detinjstvo u poslednjim godinama francuskog Drugog carstva, u zagušljivoj i ustajaloj društvenoj atmosferi i u uslovima provincijskog života, u Šarlevilu, gradiću na severu Francuske, u porodici bez oca, pod tutorstvom bigotne, prestroge i neosetljive majke. - Izuzetna, skoro “neprirodna” darovitost i prerana duhovna zrelost. - Emotivni i moralni konflikt i revolt izuzetno senzualnog biča zbog osuđenosti na život bez prave ljubavi, kao i zbog suprotstavljenosti želja i subjektivnih mogućnosti duhovnom sivilu i moralnoj skučenosti sredine. -Bekstva iz roditeljskog doma, u Pariz ili u Belgiju; radosna skitničenja cestama Ardena ili ulicama prestonice. - Vraćanja, ali ne i mirenja. -Pariska komuna: ushićenje, ogromna nada u promenu života kroz socijalnu revoluciju. - Poraz Komune: ogromno razočarenje. - Stupanje u kontakt sa trenutno najistaknutijim pesnikom u Parizu, Polom Verlenom; ulazak u pariski pesnički krug, ali bez ikakvih literarnih ambicija u profesionalnom smislu. - Pokušaj prenošenja nade u promenu života na plan najuže zajednice dvojice “izabranih” (drugi “izabranik” je Verlen), kako bi se, povratkom tih “saputnika u paklu” u stanje “prvobitne čistote”, ostvarila mogućnost stvarnog opštenja duša u kontekstu onoga što se uobičajeno zove “poduhvat sa vidovnjaštvom”, ili rastrojavanje svih čula, a što se u standardnom viđenju društvene sredine ispoljava kao skandali. - Boravci sa Verlenom, otrgnutim od žene i porodice, u Briselu i Londonu; nemiran, neuredan, “sablažnjiv” život. - Razlaz sa Verlenom, “briselska drama”: pucanj iz pištolja zbog kojega Verlen dospeva u zatvor a Rembo u bolnicu. -Povratak u roditeljsku kuću, pod majčin skut; gorko osećanje poraza; pisanje ispovednog dela Boravak u paklu. - Teskoba zbog neizvesne budućnosti; trenutna iluzija da se štampanjem Boravka u paklu može početi život profesionalnog književnika. - Otrežnjenje. - Početak lutanja Evropom. - U stanju opuštenosti zbog rešenih duhovnih dilema, povremeno beleženje doživljenih utisaka, slika, vizija čiji su ključevi “izgubljeni”: nastajanje lluminacija, tih literarnih tragova prenošenja nade u promenu života na plan individualne egzistencije i zapisa koji uskoro, kao takvi, i sami postaju nepotrebni. - Postepeni prestanak pisanja, “odustajanje od pesništva” (“živ se operisao od poezije”, reći će o tome, sa prizvukom krajnjeg čuđenja i neverice, Malarme). - Mukotrpni skitnički život u potrazi za novcem kao jedinim realnim sredstvom kojim se u ovom svetu može ostvariti konkretna sloboda; Kipar, Aden, Etiopija; bavljenje trgovinom i istraživanje netaknutih krajeva daleko od evropske civilizacije. - Bolest (rak), povratak u Francusku, amputacija noge; mučenje, smrt, sa navršenih samo trideset sedam godina života (1891). 3, pa čak i Tako je proteklo ono što je nazivano “pustolovinom jedinstvenom u istoriji umetnosti” “zemaljskim životom Glasnika koji je zaboravio sadržinu svoje misije..., ‘duha’ višeg reda koji je pao u telo jednog poročnog i strašnog deteta” pretvorila Remboov život u legendu, tako je od njegovog dela, prvenstveno od Boravka u paklu i 4. Kao što je ljudska sklonost za stvaranje mitova

10. većine pesama iz Iluminacija, načinila neku vrstu modernog Jevanđelja. Potvrdila se prastara istina da ljudi pretvaraju u mit ono što ne mogu racionalno da objasne. poetskih sposobnosti otrgnuti iz vlasti zakona i ograničenja ovozemaljske sudbine i tako ostvariti neku vrstu božanske egzistencije nije se obistinila u toku njegovog kratkotrajnog života koji je okončan u znaku gorčine i razočarenja, ali je on zato postao pravi bog i mesija u očima velikog dela književnog potomstva. Mit o Rembou nije samo naslov obimnog “arhivskog” Etijambla nego i jedan od najparadoksalnijih fenomena u istoriji modeme književnosti. Ovakvo viđenje ove neobične životne sudbine neizbežno se moralo odraziti i na tumačenje Remboovog dela. Mitskim interpretacijama najviše su podvrgavana dva fenomena: prerano ispoljena genijalnost i besprimerni kraj pesničke “karijere”, to jest odustajanje od književnosti i književne slave. Videli smo već Rivijerovo mistično tumačenje Remboove rane duhovne zrelosti: ono je samo jedno u čitavom nizu sličnih. Kao i sva kasnija sujeverna oduševljenja “detetom-genijem”, ono verovatno proističe iz Verlenove formule o “izgnanom anđelu” i “mladom Satani”. Međutim, ako pratimo Remboovo pesničko sazrevanje od samih njegovih početaka, videćemo nešto nimalo mistično, jedan normalan razvoj, doduše veoma ubrzan, ali u kojemu ipak nema ničeg natprirodnog. Izuzetnu darovitost već u dečaštvu i ranoj mladosti pokazivali su, uostalom, i drugi veliki pesnici. Rembo ne ovladava odmah onim izrazom koji će značiti revoluciju u istoriji poezije: njegovi prvi sastavi su samo vežbe, pisane na latinskom i francuskom; on uči od Igoa, tada najvećeg majstora stiha, čiji će se uticaj osećati u nekim njegovim ranim delima; zatim od Bodlera, “najvidovitijeg”, kao i na delima najboljih pesnika iz tada vladajuće parnasovske škole. Od samog početka ispoljava se njegova sposobnost da uoči ono što je u datom trenutku najznačajnije i što ima budućnost. On, dakle, ispunjava jedan od bitnih uslova za brz i uspešan pesnički razvoj: poseduje aktivan i plodonosan kritički odnos prema književnoj tradiciji. U početku Rembo pokazuje samo svest o sopstvenim izuzetnim sposobnostima i želju za pesničkom vokacijom kojoj još nije pronašao pravi smisao i usmerenost. Nepodudarnost onoga što mu je u duhu sa onim što mu je pred očima, to jest nesaglasnost te vokacije - makar još maglovite - sa “hrapavom stvarnošću”, odnosno realnom sudbinom koja mu je u objektivnom poretku stvari dodeljena, delovaće kao podsticaj da vrlo brzo nađe taj smisao i tu usmerenost. Ne treba zaboraviti ni vaspitanje, patrijarhalno i katoličko, i sve one moralne stege s kojima se jedan izrazito bujan i sasvim nekonformistički senzibilitet kao što je njegov ubrzo našao u sukobu. Što su dublji bili koreni koje je to vaspitanje pustilo u njegovom duhu, to jača je bila njegova pobuna. Uostalom, i “obična” deca, ako se nađu na emotivnom bespuću i na udaru nerazumljivih moralnih i drugih pravila i zabrana, često požele smrt sebi - ili onima koji ih u taj položaj dovode. Rembo, lucidniji i dalekovidniji, želeo je propast društva. Sa radosnim nestrpljenjem osluškivao je prve znake nailazećeg društvenog potresa. U trenutku kad u takozvanom Pismu vidovitog (od 15. maja 1871) izlaže svoj pesnički program, sedamnaestogodišnjem pesniku izgleda da se - uporedo sa neviđenim i zadivljujućim razvojem kroz koji prolazi njegov duhovni život - na presudan način menjaju i spoljašnji okviri života. U prestonici je na vrhuncu prva socijalistička revolucija, Pariska komuna. Dva dana ranije, u pismu koje je poslao svom bivšem profesoru Žoržu Izambaru, mladi pesnik je saopštio: “Ja ću biti radnik: to je ideja koja me zadržava kad me ludi gnev goni u parisku bitku - u kojoj, međutim, toliki radnici ginu dok vam ja ovo pišem!” “Ja ću biti radnik...” Kakav on to radnik želi da bude otkriva nam Pismo vidovitog. Njegov će “materijal” biti sopstveni duh, i on će, budući da je pesnik, raditi na preobražaju svog bića kako bi 5 Remboova vera da će se pomoću 6 dela profesora

11. sebe učinio “vidovitim”, a to se postiže “dugim, ogromnim i smišljenim rastrojavanjem svih čula”. On za to mora da upozna “sve oblike ljubavi, patnje, ludila”; mora da “istražuje samog sebe”, da postane “više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik - i vrhovni Učenjak!” - kako bi na kraju stigao do neznanog. 7, To je, kao što vidimo, istovremeno životni i pesnički program. Neznano, još neupoznato, novo kao cilj postoji već i kod Bodlera, ali se njegovi obrisi kod Remboa jasnije naziru, a i putevi kojima se do njega stiže određeniji su. Ni “rastrojavanje čula” nije isključivo Remboov izum: Bodler takođe predlaže opijenost, proisteklu bilo iz grubih, neposrednih, bilo iz sublimisanih čulnih nadražaja, kao sredstvo za pronalaženje skrivenijih, poetskih dimenzija života, te je stoga “naučnički”, u doslovnijem smislu te reči nego što je onaj koji je podrazumevao Rembo, proučavao delovanje droga i alkohola. sinestezijama čiji je značaj Bodler naslutio konkretnog eksperimentisanja: u sonetu (Samoglasnici on zvuku svakog vokala pripisuje povezanost sa određenom bojom. Ali ono u čemu Remboov pesnički poduhvat prevazilazi dostignuća svih njegovih prethodnika tiče se posledica koje nov način primene čulnih doživljaja ima za promenu uloge i osnovnih karakteristika jezika poezije. Nov način poetskog funkcionisanja čula kao da briše dotad postojeće granice ličnosti, definisane njenom socijalnom, psihološkom, moralnom, intelektualnom i emotivnom fasadom: prodiranjem pesničkog saznanja u dublje slojeve, gde prebiva iskonsko i nesvesno, ja postaje neko drugi poetski jezik može da postane sredstvo suštinskog komuniciranja među ljudima, sredstvo za ukidanje sudbinske usamljenosti pojedinca i za stvaranje “bratskog čovečanstva”. Tom ambicijom nadahnuta su njegova dela nastala otprilike u vreme Pariske komune. Propast Komune neće za njega značiti odustajanje od takve jedne prometejske misije, ali će usloviti izvesno prilagođavanje, promenu metode. U trenutku kad stupa u kontakt sa Polom Verlenom šaljući mu nekoliko svojih pesama, i kad ga ovaj poziva u Pariz jer je u tim delima prepoznao pesnika izuzetne snage i vizije, Rembo još nije napustio neku vrstu tradicionalne komunikativnosti prilagođene njegovoj viziji društvenog bratstva. O tome svedoči i pesma Pijani brod, čiji rukopis Rembo nosi u Pariz, svestan da je to delo “kakvo još nije napisano”, ali kojim će ipak osvojiti književni Pariz: delo čije će vrednosti, dakle, biti prepoznate. I zaista, Pijani brod je remek-delo, ali remek-delo kakvo su mogli priželjkivati najbolji parnasovski pesnici. U njemu remboovska revolucija izražajnih sredstava još nije izvršena. Njime je došljak iz Šarlevila postigao postavljeni neposredni cilj: zahvaljujući tim stihovima, pariski pesnici smesta su ga proglasili genijem. Ali ta slava se proširila samo u uskom krugu, jer Rembou nije ni najmanje bilo stalo da objavi Pijani brod i druge svoje stihove. Tada ga je već zaokupljalo ono što će Iv Bonfoa nazvati “poduhvatom sa milosrđem”. Ako se “bratsko čovečanstvo” ne može ostvariti revolucijom ili bilo kakvom društvenom akcijom, može li se istinska komunikacija među ljudima, ona koja bi ukinula usamljenost jedinke i ostvarila “razgovor duša”, postići među odabranim pojedincima? U takvoj se ambiciji nalazi Remboov početni i nesumnjivo glavni motiv za uspostavljanje zajednice sa Verlenom. (Ovde nije mesto da se govori o nekim drugim, za Remboa zacelo sporednim motivima, koji bi danas predstavljali poslasticu u ružičastim ili crnim hronikama žute štampe.) Ali to menjanje, ili, tačnije, prilagođenje egzistencijalnog cilja, značilo je smanjenje komunikativnosti Remboovog poetskog izraza. Komunikacija među “izabranima” najčešće podrazumeva njihov vlastiti međusobni jezik koji samo 8 Rembo je konkretizovao još jedno Bodlerovo otkriće koje se tiče čula. Reč je o 9, dok za Remboa one već predstavljaju područje 10. Iz toga je Rembo izvukao dalekosežan zaključak: da

12. oni razumeju. Pada u oči da Rembo u to vreme trpi uticaj Verlenove poetike, njegovog muzikalnog, lakog, lelujavog stiha. Tako su nastale “popevke Ništavila” koje je sam Rembo tako krstio (u Boravku u paklu nazvao ih je “priglupim refrenima” i “prostodušnim ritmovima”), i o kojima će Verlen, kasnije, u knjizi Ukleti pesnici, reći da su to “čudesa istančanosti i istinske lakoće, ljupkosti koja je gotovo neprocenjiva zato što je krhka i nežna”. A upravo ta “čudesa istančanosti i istinske lakoće” Rembo će, takođe u Boravku u paklu, proglasiti “najbudalastijim, najćaknutijim mogućim izrazom”, “nekakvim romansama” koje su ga svojom maglovitošću, svojim “blaženim stanjem” zbog kojega mu reč “beži i leti”, dovodile na ivicu ludila i učinile da on “više ne ume da govori”. Eksperiment sa Verlenom, njihov zajednički život, odveo je Remboa u krizu i na životnom i na pesničkom planu. Saopštavajući da više ne ume da govori, on je u stvari otkrivao da je za njega iščezla svaka mogućnost komunikacije sa drugim. Stoga će se ubuduće služiti poetskim jezikom čiji će ključ posedovati on sam i niko više. Ispovedno delo Boravak u paklu - neka vrsta izveštaja o proživljenoj krizi i neuspehu, otrežnjenju i konačnom zaključku, odluci do koje sve to dovodi - završava se rečima koje izražavaju želju da ubuduće poseduje “istinu u jednoj duši i jednom telu”. Njegov budući skitnički život proteći će u znaku potpune duhovne usamljenosti, a njegovi poetski zapisi, koje će posle “briselske drame” beležiti pre nego što kao pesnik definitivno ne umukne, biće prvi poetski tekstovi u istoriji poezije pisani bez namere da se njima ostvari bilo kakva komunikacija. Stoga je potpuno razumljiva Remboova nezainteresovanost za njihovo objavljivanje. takođe, da je želji za pravljenjem takvih zapisa “za sopstvenu upotrebu” postepeno moralo sve više ponestajati motiva. A iz toga je proizašao “jedinstven slučaj u istoriji poezije”: pesnik sa već ostvarenim delom od epohalnog značaja, u godinama kad drugi tek počinju književnu karijeru (najverovatnije 1875; dakle, u svojoj dvadeset i prvoj godini), zauvek je ućutao iako je sa mnogo razloga mogao na svom pesničkom putu očekivati uspeh i slavu. 11 Razumljivo je, 12, ti zapisi nastali na granici tišine, smatraju Međutim, prozne pesme pod naslovom Iluminacije se danas, po opštoj oceni, vrhuncem Remboovog poetskog dela, ostvarenjem potpune pesničke zrelosti, najsnažnijim i najbogatijim izvorom onoga što danas zovemo modernim poetskim izrazom. Šta su, u stvari, Iluminacije? Bezbrojne su knjige, studije, doktorske disertacije, eseji, članci i drugi napisi u kojima se ovi neobični tekstovi pokušavaju protumačiti pojedinačno ili u celosti. Pa ipak, svi ti egzegetski pokušaji kao da samo potvrđuju utisak da smisao ovih pesama u prozi ostaje neuhvatljiv svakoj “racionalnoj” interpretaciji koja pretenduje na konačnost svojih zaključaka. Reč je često o tumačenjima koja zbog najveće moguće uprošćenosti izgledaju kao da se mogu odnositi na svako hermetično delo, a još češće o onima koja otklanjaju teškoće tako što ih zaobilaze: sve takve interpretacije ostavljaju mučan utisak o nemoći kritičke misli. Ti pokušaji obično su u znaku krajnosti: s jedne strane zalaze u mistiku, a s druge u zdravorazumsko presecanje Gordijevog čvora, u stilu zaključka: teškoću ne treba videti, pa je onda i nema. Prvu od tih krajnosti ilustruje ocena Žaka Rivijera, po kojoj su Iluminacije “nasumični znaci kakve ostavlja Glasnik” (vesnik s nekog drugog sveta, prim. N. B.) “koji je zaboravio poverenu mu poruku”. Drugu nalazimo, na primer, u rečima Etijambla i Goklera (iz njihove zajedničke studije o Rembou) napisanim povodom pesme Being Beauteous: “taj se tekst”, kažu oni, “ne može objasniti ni na koji od naših analitičkih načina, stranih Rembou. Uvek neka slika ostane van objašnjenja. To je jednostavno vizija koju treba primiti kao takvu.” Doduše, ima i analitičkih pokušaja koji koherentnošću i sistematičnošću pristupa, pronicljivošću, a mestimično i efektnim rezultatima u interpretaciji pojedinih pesama, zaslužuju veću pažnju. Takve su analize Iluminacija iz pera Iva Bonfoa, Marsela Rifa, Sizane Bemar, Žan-Pjera Rišara, Žorža Pulea, a u novije vreme Žan-

13. Pjera Đusta, Serđa Sakija, Olivjea Bivora, Pjera Brinela, Žan-Lika Stenmeca, kao i mnogih drugih, među kojima posebno valja ukazati na predstavnike novije “filološke” metode u analizi Remboovih dela, a među ovima, opet, naročitu pažnju zaslužuju Alber Anri i Andre Gijo: ovog poslednjeg danas smatraju najeminentnijim “rembologom”. No i u najboljim kritičkim delima koja su do dana današnjeg posvećena Iluminacijama samo je, u krajnjoj liniji, vešto iskorišćena mogućnost koju one pružaju za efektne kritičko-teorijske konstrukcije. Moramo se čuvati pomisli da smo s njima došli do egzaktnih, konačnih i nepobitnih zaključaka. Ako upravo količinu tajne koja izmiče svim kritičkim i; interpretacijama smatramo jednim od bitnih činilaca za definisanje " poetskog dela, onda moramo biti zadovoljni zaključkom da Iluminacije nikad neće biti dovoljno protumačene. To govori samo njima u prilog; one se uzdižu iznad ogromne mase duhovnih proizvoda koji su kao “rimovana proza, igra, izlapelost i slava bezbrojnih idiotskih generacija” bezbrojnim aršinima skupljača “plodova mozga” Sve ovo nipošto ne znači da lluminacije ne pružaju nikakav doživljaj, ili da je doživljaj koji pružaju mutan i neodređen. Naprotiv, utisak koji one ostavljaju veoma je jasan i snažan, ali se ne može tačno opisati ili izraziti racionalnim sredstvima. Takav utisak ostavlja sve što je krajnje konkretno, a pri tom sadrži ogroman naboj neke nepoznate energije. Konkretnost je glavna odlika Remboovih poetskih vizija, posebno u Iluminacijama\ sve su te vizije građene od određenih materijala, oblika, boja, sa sasvim preciznim “scenskim” aranžmanom u kojemu su tačno naznačeni kretnje, odnosi, kao i efekti koje sve te gradnje i mizansceni ostavljaju u raznim čulnim područjima - jer se pri tom ne angažuje samo čulo vida nego i sluh, opip, njuh. Posmatrač vidi, ali nije u stanju da prevede viziju u jezik kojim se uobičajeno služi; stalno ima utisak da ono što se nudi njegovoj percepciji prevazilazi njegove čulne registre. A to je ujedno i utisak o udvostručenosti stvarnosti i njenim produžecima van našeg svakodnevnog i oveštalog iskustva: dakle, upravo ono što je krajnji i najviši cilj poezije. Tumači Iluminacija likuju kad im se učini da su uspeli da otkriju šta je bilo početni podsticaj ili izvor vizije, na primer sjaj na mokroj stazi u šumi preplavljenoj suncem; odraz neba u barici na kolotečini puta; lepršanje snega; noćni pejzaž u parku i starinski kip, viđen na mesečini; cirkuski defile; impresionistička vizija mostova na reci; itd. Međutim, banalnost i beznačajnost takvih početnih motiva ukazuju na to da se bilo šta može naći u toj funkciji: bitno je da s e svaki prizor koji nudi stvarnost sveta može remboovskom alhemijom pretvoriti u pozornicu mnogostrukih vizija i značenja, za čiju percepciju treba imati “podešen” senzibilitet i odgovarajuću duhovnu prijemčivost. Ali valja nešto reći o jednoj mogućoj, a ponekad i izricanoj zamerki koja se odnosi na hermetičnost Remboovog poetskog iskaza. Oni što prigovaraju ističu da je i dečje mucanje apsolutno konkretno, da je takav i svaki neartikulisani govor. Zaista, bilo je meritornih mišljenja po kojima su Iluminacije mucanje, kao logična etapa između koherentnog pesničkog govora i završnog ćutanja. Racionalna zakerala nisu u stanju da zamisle konkretno bez apstraktnog: neki apstraktni smisao mora da bude ili suština, ili zaštitni omotač konkretnih elemenata; bez njega konkretno po njihovom mišljenju postaje nesuvislo. Ali u lluminacijama uzalud traže bilo šta što bi ličilo na takav apstraktni smisao, na bilo kakvu apstrakciju, osim one koju u svom egzegetskom žaru tu i tamo pronađu revnosni tumači, ali za čiju su nikakvu ili labavu vezu sa Remboovim tekstom zaslužni oni sami, a ne pesnik. Konkretni elementi od kojih je izgrađena poetska vizija u ovim pesmama samo evociraju neku još širu, još sveobuhvatniju, ali opet konkretnu stvarnost. A ta evocirana stvarnost sugeriše i sama neku drugu, i tako dalje, kao da se oko nekog sasvim slučajno uzetog jezgra 13 bili predmet proučavanja, uzduž i popreko mereni 14. 15

14. - šume u osvitu, cveta, brazde na njivi, pozornice - šire, poput talasa, koncentrični krugovi stalno novih stvarnosti, koje svojom konkretnošću istovremeno fasciniraju i “izluđuju” imaginaciju posmatrača jer isključuju uhodani i podmazani mehanizam apstraktnog umovanja, razvrstavanja i skladištenja slika i pojmova, i na taj način, skidajući takoreći mrenu sa očiju, otkrivaju Svet. A to otkriveno bogatstvo je takvo da su nadrealisti, opčinjeni njime, nekoliko decenija posle nastanka Iluminacija pokušali da primene recept nađen u ovim tekstovima, razradivši ga u formuli takozvanog “automatskog pisanja”. Bretonova definicija nadrealizma kao “čistog psihičkog automatizma pomoću kojeg čovek pokušava da izrazi, bilo usmeno bilo pismeno, ili na ma kakav drugi način, stvarno funkcionisanje misli”, i kao “diktata misli u odsustvu svake kontrole od strane razuma, van svake estetske ili moralne preokupacije”, izgleda kao da je uzeta upravo iz Remboovog najdubljeg i najizvornijeg pesničkog iskustva, a prvenstveno onog iz Iluminacija. Ta formula, primenjena od strane nadrealista, dala je automatske tekstove. Ambicija nadrealističkih eksperimentatora bila je da se na ovaj način otkriju i oslobode neizmerne riznice koje krije podsvest i da se ispolje neslućena saglasja sveta i čovekovog duha, a nipošto da se dođe do zaista proizvoljnih, “apsolutno konkretnih” rezultata koje će Aragon, razočaran na kraju tog eksperimentisanja, nazvati “žalosnim glupostima”. Reč je o tome da nadrealistički automatski tekstovi nisu uspeli da postignu onaj viši stepen konkretnosti koji je u Iluminacijama postignut upravo zato što Remboov postupak nije bio ni proizvoljan niti je njegov rezultat bio estetski neuobličen, pri čemu treba imati u vidu da “estetsko” kod Remboa spontano proizlazi iz snage genija, a ne iz nekakve estetske “preokupacije”. To dokazuje da njegov rezultat nije proizvod “formule” nego isključivo moći pesničkog subjekta koji ga je ostvario. A kad je već reč o nadrealistima, ne bi trebalo smetnuti s uma da oni ni na životnom planu nisu dosledno primenili Remboovu lekciju, jer su taj plan na kraju odvojili od literarnog i umetničkog, uprkos svom početnom snažno izraženom “antiliterarnom” i “antiumetničkom” opredeljenju. Rembo bi verovatno rekao i za formu njihove “vidovitosti”, kao što je rekao za Bodlerovu, da je “zakržljala” zbog “življenja u suviše umetničkoj sredini”. Avangardni umetnički pokreti iz prvih decenija ovog veka, nikli kao neposredna posledica kataklizme kakva je bila svetski rat, ali i kao izraz šire svesti o civilizacijskom bespuću, ponavljali su, svesno ili nesvesno, Remboov antiliterarni i antiumetnički revolt, u nadi da će ih on dovesti do umetničkih rezultata sličnih njegovom. Ali čistota pobuda se u ovom slučaju ne može ničim nadoknaditi. Forma o kojoj je govorio Rembo postiže se potpunim poistovećenjem života i poezije. Ona prirodno nastaje samo onda kad se za nju i svesno i sudbinski plaća ona visoka cena koja je izneta u Pismu vidovitog. A u tom slučaju, nema kompromisa, nema spasonosnog povratka u okrilje literature, koje je, na kraju njihove pobune, čekalo dadaiste, nadrealiste i ostale avangardiste. Stoga, do danas, niko kao Rembo nije tako ubedljivo i do kraja dokazao da je poezija kvintesencija života i da je autentični život ujedno najviša i najuzbudljivija poezija. Nikola BERTOLINO

15. SABRANA POETSKA DELA

16. PESME

17. NOVOGODIŠNJI POKLONI SIROČIĆIMA I Soba puna tame; tu, nerazgovetno, Čuju se deteta dva što šapću setno. Na njih padajući, zavesa im bela Dira još od snova otežala čela. - Vani zimogrozno zbijaju se ptice; Krila im se koče ispod vejavice; A Nova godina, sa maglenom svitom, Vuče skute snežne haljine, i pri tom S pesmom praporaca smeje se i jeca... II Pod zavesom zanjihanom šapću deca Kao da još vlada noć, i, zamišljeni, Slušaju nekakav žagor udaljeni... I drhtaj ih prožme kada zvuk od zlata Iz staklene kugle jutarnjega sata Metalnim refrenom započne da tuče... - Soba je ledena... Po podu se vuče Odeća koja se u koroti nosi. Surovi severac što pred pragom kosi Uvlači unutra dah što širi studen. No tu nečeg nema što treba da bude... - Gde je mati dece? Zar ne bdi nad njima Ponosnim osmehom, brižnim pogledima? Nije stigla, sinoć, da vatru što trne Otme od pepela; da perine zgrne Da bi mališani ušuškani bili; Da vikne, krećući: Oprostite, mili? Nije predvidela da će studen jutra Ispod vrata s burom dahnuti unutra?... - Materinski san je ćilim pun topline, Meko gnezdo koje decu nežno zbrine, Pa sniju k’o ptići koje njišu grane,

18. A bele vizije u snu im se stane!... - No ovo je gnezdo prepuno hladnoće, Besano, gde mladi od straha se koče; Gnezdo koje ledi taj severac ljuti... III Deca su bez majke, to vam srce sluti. 16 Siročad! A otac? Nemaju ga više. Sluškinji ih nekoj staroj poveriše. Sami u toj kući koju bure biju, Četvorogodišnji siročići sniju, Budni, prebirući krunicu sećanja Kao u molitvi... O lepih li sanja! Ah! jutro poklona, dan Godine nove! Svakom prošle noći došli su u snove Igračke, bomboni, zlatom odeveni, Nakiti, u ludi ples zavrtloženi, - Načas se sakriju pod zastor, u tminu, Pa opet iskrsnu, i još lepše sinu! Divnog li buđenja, kad se srcu žuri, Trljaš oči, voda na usta ti curi, Blistavog pogleda, raskuštrane kose, Letiš - tlo ti jedva taknu noge bose – Kao u prazniku iz najlepših želja, Da kucneš na vrata svojih roditelja... Uđeš, u pižami!... kažeš sve što želiš, Ljube te, svemu se slobodno veseliš! IV Ah! toplih li reči koje uvek ganu! - Kako je drukčije sad sve u tom stanu: Tada pucketaše vatra u kaminu, Obasjavši sobu, oteravši tminu, I plamnih odraza veselo bi kolo Sjajnim nameštajem teklo uokolo... - A veliki orman bez ključa je bio! Koliko je tajni on u sebi krio!

19. Bez ključa!... O čuda!... Koliko se snilo O svemu neznanom što se tamo krilo, Kad čekahu da im iz čarobne brave Daleki se zvuci i šapati jave!... - A danas je prazna soba roditelja, Svetlost ispod vrata tek je pusta želja, Otišli su, kamin hladan je, bez sjaja; Nema slatkih tajni, nema zagrljaja! Tužnog li praznika za njih! – Oči plave Vlaži gorka suza; klonule im glave Pod mislima koje u tišini prati Šapat: “Kad će naša majka da se vrati?” ……………………………………………….. V A sada dečicu u snu tuga muči, Čini se kao da plaču spavajući. Oči im podbule, prsa zadihana! Nežna su, ranjiva srca mališana! - No anđeo čuvar briše suze njine, Radosnim snom tera taj san pun gorčine, Tako da njihova usta što se smeše Kao da šapuću reči koje teše... - Sanjaju prekrasni nekakav trenutak Buđenja, čas kada na poznati kutak Još mutnim očima sneno pogledaju I pomisle da su u rumenom raju... Vatra u kaminu plamsa treperavo... Kroz prozor se vidi lepo nebo plavo; Priroda se budi i opija sjajem... Sunce budi zemlju, a ona, s drhtajem, Polugola, cvate od novog života... U starom je stanu sve sjaj i toplota: Korotnoj odeći nema niti traga I zaćutala je bura ispred praga... Je li to vilinskim čudom učinjeno? - Deca od radosti kliknuše... jer eno, Kraj kreveta majke, na ćilimu starom,

20. Nešto se u suncu sjaji čudnim žarom... Medaljoni beli, medaljoni crni, Tu je tamni jantar, sedef se srebrni, Iz stakla, iz crnih rama, u toj bajci Blistaju se slova zlatna: “NAŠOJ MAJCI!” …………………………………………….

21. PREDOSEĆAJ U plav letnji suton, krenuću na staze, Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu, U njenoj svežini, moje noge gaze I da vetar kupa moju golu glavu. Bez misli, bez reči, pozvan od daljina, S dušom, od ljubavi silne opijenom, Na put ću da pođem, poput ciganina, Kroz prirodu - srećan kao s nekom ženom. Mart 1870.

22. 17 SUNCE I PUT Sunce, vrelo životno, nežnosti baklja živa, Na zemlju ushićenu ljubavni oganj sliva, Pa, ležeći u dolu, vi znate da je telo Zemljino puno krvi i za venčanje zrelo; Da su joj silne grudi, gde duša je skrivena, Kao bog - od ljubavi, od puti - kao žena; Da je ona bujanje i blesak; da je ona Prepuna neizmernog vrvljenja embriona! Sve raste i penje se! Venero, o vladarko, Ja žalim mladost drevnu, antičko doba žarko, Poludivlje faune, pohotljive satire, Bogove koji grizu stabljike da strast smire I s nimfama se ljube sred rascvalih lokvanja! Ja žalim ono vreme kad sav rast, sva klijanja, Rujna krv svih stabala, svih rečnih voda nemir, U žilama se Pana pretvarahu u svemir! Kad mu pod kozjom nogom treperile su trave, Kada se iz njegove frule u dalji plave Rasprostiraše svuda ljubavna moćna himna, Kad, uspravan u dolu, slušaše huk daljina, Prirode žive odziv, kad njihanje stabala Sred čijih nemih krošnji ptica se raspevala, Kret zemlje s rodom ljudskim, i talas plavih mora, Behu iskaz ljubavi vascelog božjeg stvora. 18 Ja žalim za dobima kad moćna bi Kibela Minula, u lepoti svog džinovskoga tela, Kroz blistave gradove na kolima od tuči, Iz obe svoje sise u svet izlivajući Prečisti mlaz života, svedostižan i večan. Čovek sisaše njenu blaženu dojku, srećan, Kao detence neko, majčinom krilu predan. - Jer beše snažan, Čovek bejaše blag i čedan. Jade! On danas kaže: Nema tajni za mene,

23. I luta, a oči mu i uši zatvorene. Nema bogova više! nema ih! Čovek vlada! On je bog... No ljubavi klanja se on i sada! Oh! što i danas čovek ne sisa tvoje grudi, Kibelo, moćna majko bogova svih i ljudi; 19 pala, Zašto je u zaborav večna Astarta Ona koja se rodi u blesku plavih vala I otkri rumen pupak na kom se hvata inje Morskih pena, cvet puti s mirisom dalji sinje, Probudiv, crnooka boginja-pobednica, Ljubavni zov svih srca, slavujev pev iz tmica! II U tebe ja verujem, Venero, večno mlada Majko, ti daru mora! - Oh! gorak je put sada Za krstom novog Boga! Zato sam tvoj, Venero, Mramore, cvete, puti, jedina moja vero! Da, žalostan i ružan ispod prostranstva neba, Čovek sad nije čedan, pa mu odelo treba, Ukaljao je lik svoj što k’o božanstvo zrači, A olimpsko mu telo, k’o idol na lomači, Skvrčilo se u ružnim i ropskim poslovima. On bi i posle smrti, u sivim kosturima, Da živi, vređajući sjaj iskonske lepote! - A idol kom toliko ti dala si čistote, U kome naša duša posta božanstvo, Žena, Biće kojim je duša Čoveka prosvetljena, Da bi mogao, ponet ljubavlju beskonačnom, U danji sjaj umaći zemnome ropstvu mračnom, Ta Žena više ne zna - o kakva lakrdija! – Da bude ljubavnica! I svako šale zbija Na samo Venerino presveto ime milo! III O da se vrati vreme, to vreme što se zbilo! - Jer Čovek je sve ljudske uloge odigrao! Umoran od idola, kad bude vaskrsao

24. Oslobođen bogova, k’o jutro što mrak stresa, On, nebesko stvorenje, istražiće nebesa! Misao što je kadra da svlada večnost celu, Ideal, bog što živi u zemnome mu telu, Pod čelom će mu rasti k’o oganj koji žeže! I kad ga vidiš kako do svih vidika seže, Kad prezre svaki jaram i svaki strah kad svlada, Sveto ćeš Iskupljenje doneti njemu tada! - Sjajna, veličanstvena, nikla iz morske pene, Iskrsnućeš, šireći u beskraj Vaseljene Moćni blesak Ljubavi, svoj osmeh bezgranični. Prostori će treptati, ogromnoj liri slični, Pod poljupcem što znak je da si ti tu, da voliš! - Svet je žedan ljubavi: ti ćeš mu žeđ da toliš. ………………………………………………… Oh! Čovek je uzdigao slobodnu, gordu glavu! Zrak iskonske lepote otkriva treperavu Spodobu jednog boga u tom oltaru puti! Bled zbog zala minulih i dobra koje sluti, Čovek bi sve da sazna, sve ispita! Iz čela Njegovog će Misao da šikne, snažna, smela, Znajući kud će, ropstvu predugom prkoseći! Kad se vine, slobodna, Čovek će Veru steći. - Jer čemu bezdan sveta i nem nebeski blesak? Čemu te zlatne zvezde što vrve kao pesak? Kakvom prizoru da se pogled u beskraj nada? Da li postoji Pastir tog neizmernog stada Svetova što se kreću kroz stravu prostranstava? Da li bezbroj svetova što eter ispunjava Drhti osluškujući glas večne neke Reči? - A Čovek, da li vidi? može li Veru steći? Zar je glas misli samo munjeviti san sivi? Ako se čovek rađa rano, a kratko živi, Otkud je on? U kakav dubok Okean tone, Među kakve Zametke, Klice i Embrione, U rovu neizmernom, gde će ga moćna mati Priroda da vaskrsne, u novi život vrati,

25. Da voli u ružama i da u žitu raste?... Mi ne možemo znati! - Pritiskaju nas tmaste Magluštine neznanja, tlapnji, nedoumica! Nama, majmunolikim čedima materica, Beskraje silne skriva razum, koprena bleda! Sumnja je kazna duhu što hteo bi da gleda! Sumnja, ptica sumorna, svojim nas krilom bije... A vidik se i dalje u mračnu večnost krije!... ……………………………………………………. Nebo je raskriljeno! i umrle su tajne Pred Čovekom, uspravnim sred prirode, te sjajne Riznice bogatstava! I njegov pev se ori, I sa njim peva šuma, i reka s njim žubori Pesmu prepunu sreće što se u svetlost penje!... - Da, to je ljubav! ljubav! jedino Iskupljenje! ………………………………………………. IV O divni blesku puti! blistanje idealno! O obnovo ljubavi, svitanje trijumfalno 20 bela U kom de mali Eros i Kalipiga Žene i cveće brati, ispred sagnutih čela Bogova i Heroja koji ničice leže Pred nogama im lepim, sred ruža koje sneže! - O lepa Arijadno što gledaš, jecajući, S obale, jedro što se belasa, nestajući S Tezejom, na pučini! Ti dete s dušom čednom Koje u jednoj noći skrhano je odjednom! Ne plači! Zlatna kola u vencima od loze Frigijskim ti poljima tvog Dionisa voze. On, kroz gaj što crveni, duž plavih reka, tera Zapregu od pohotnih tigrova i pantera. - Zevs, Bik, na svome vratu ljuljuška kao dete Nago telo Evrope; njoj bele ruke lete Na drhtavi vrat boga usplamtelog sred vala; On skreće mutni pogled prema njoj; uzdrhtala, Pripija bledo lice ona na božje čelo;

26. Oči su joj sklopljene i zamire joj telo Od poljupca božanskog, a rasute joj vlasi Svojom penom zlaćanom šaptavi talas krasi. - Kraj brbljivih lotosa i žbunja lovorova Zaljubljen Labud sleće ka cilju svojih snova, Obujmljujući Ledu krilima što se bele. 21, puna krasote nikad svele, - I dok Kiprida Promiče, s oblim bokom što strast i želju budi, Otkrivajući zlato prebujnih svojih grudi I snežnobeli trbuh nad mahovinom tavnom - Krotitelj se Herakle, kao u nimbu slavnom, Zaogrnuvši telo svemoćno kožom lava, Strašnog i blagog lika, s vidika približava! Nejasno obasjana mesecom letnje noći, Stojeći, naga, tiha u zlatastoj bledoći Pod plavim valom dugih vitica, na čistini Gde se odblesak zvezda ljeska na mahovini, 22, sanjareći, u tiho nebo gleda... Drijada 23, bleda, - Svoje lake velove pušta Selena 24 krasnom Da noge prekrivaju Endimionu I poljubac mu šalje u jednom zraku jasnom... - Daleki izvor plače u beskrajnoj ekstazi... To je Nimfa što mašta, s laktom na svojoj vazi, O lepome mladiću što s njenim valom minu. - Ljubavni lahor prože vascelu noćnu tminu, I pod strašnim stablima, u svetih šuma seni, Bogovi, ti kipovi tamni i uzvišeni Kojima se senice gnezde sred čela zračnog, Slušaju glas Čoveka i Sveta beskonačnog! 29. aprila 1870.

27. OFELIJA I Valom, gde zvezdani zrcale se snovi, Bela Ofelija poput krupnog krina U svom dugom velu polagano plovi... - Rog trubi smrt sme iz šumskih dubina. Tisućleće celo tužna Ofelija, Sablast bela, bludi crnom rekom dugom, Tisućleće njena krotka ludost nija Romanse u vetru nad večernjim lugom. Lahor joj celiva nedra i od vela Pravi cvet, zanjihan na talasu snenom; Trske se klanjaju snima bledog čela, Tužne vrbe plaču na ramenu njenom. Lokvanji uzdišu oko nje; sred gnezda, Probuđenog kraj nje u usnuloj jovi, Tiho trepte krila. - Pesma zlatnih zvezda Tamnim prostorima tajanstveno plovi. II Ofelijo bleda, o kao sneg lepa! Da, ti si umrla na toj silnoj vodi! - Jer su ti vihori iz ledenih stepa Tihano pričali o gorkoj slobodi; I jer svaki lahor, splićući ti kose, U duh ti sanjarski čudne zvuke toči; Jer ti glas Prirode srcu otkrio se U tužaljci stabla, u uzdahu noći; Jer glas ludih mora, hropac neizmerni, Smrsk’o je detinje blage tvoje grudi;

28. Jer jednoga jutra bledi vitez verni, Nem, gledaše tebe pogledom što ludi! Snivaš, jadna Ludo! o nebu, slobodi, Ljubavi! A sneg si na ognju tog sna: Reč ti u nepovrat sjaj vizija vodi, Plave su ti oči ponori bez dna. III A Pesnik otkriva da kroz svetlost belu Sa zvezda, u noći, ti još tražiš cvet Što ga davno uzbra, i da u svom velu Na vodi, k’o ljiljan, promičeš kroz svet. 15. maja 1870.

29. BAL OBEŠENIH Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja, Plešu, plešu paladinl, Mršavi druzi paklenog kralja, 25. Kosturi, mrtvi Saladini Gospodar Velzevul za kravatu vuče Crne te pajace što se nebu keze, I dok ih po čelu starom čizmom tuče, Uz pesmu božićnu s njima igru veze. A pajaci na to spliću ruke tanke: Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi Koje su grlile ljupke vragolanke, Od tih se sudara ružna ljubav budi. Ura, o igrači lišeni stomaka! Skokovi su laki, dugo polje ovo! Hop! je li to bitka ili igra laka! Vrag je violinu loše naštimov’o! O tvrdih li peta kada se bos ide! Kad košulje kože sa tela otpire! Ničeg što im smeta i čega se stide. Sneg im na lubanje stavio šešire. Pod gavranom - kapom za naprsle glave S mršave se ćupe parče mesa žuti: Kao da su oni usred bitke prave S kartonskim oklopom vitezovi kruti. Na balu skeleta zviždi bura ljuta! Ura! - k’o orgulje gubilište riče. Iz plavkastih šuma vučji odjek luta, Crven se pakao horizontom miče... Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove Što slomljenim prstom podmuklo prebiru Brojanice kičme, svoje pršljenove:

30. Pokojnici, niste sad u manastiru! Oh! evo gde usred mrtvačkoga plesa Velik ludi kostur u plam neba skače, Zanet, kao konj se propinje i stresa, I, jer mu je uže šiju steglo jače, Grči pest na kuku što krcka od stiska, Pa se, k’o cirkuzan u svoj šator, gura Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska, U taj bal, zanjihan pevanjem kostura. Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja, Plešu, plešu paladini, Mršavi druzi paklenog kralja, Kosturi, mrtvi Saladini.

31. TARTIFOVA KAZNA Jednom kad je kretao, podžarkujući žar U strastvenom srcu pod čednošću crnine, Žut, s bezubim ustima koja veru sline, Grozno krotak, noseći rukavica par, Jednom kad je kretao, “Oremus”, - jedan Zli Za blažene ga uši dograbi, i tad, Bože! Strašne mu stvari reče, pa mu sa vlažne kože Odeždu crnu strže, da gledaju ga svi! Kažnjen beše!... Raskopčan, kad gresi oprošteni Kao duga krunica behu mu svi sliveni U srce, sveti Tartif beše k’o samrt bled! S hropcem poče moliti i reče ispoved! A čovek je odneo odeždu... Samo to!... - Pih! k’o od majke rođen Tartif je bio go!

32. KOVAČ 26 Dvorac Tiljerije, oko 10. avgusta 1792. Strahovit od snage i od pijanstva svog, S rukom na držalju čekića ogromnog, Obuzet smejanjem gromkijim od fanfara, Pogledom satirući debelog vladara, Kovač je Luju kralju zborio u dan Kad se narod sjatio, bunom zanjihan, U dvor, da bi dronjke vuk’o međ’ pozlatama. Pupavi kralj stajaše, bled k’o samrt sama, K’o poražen borac kad čeka zadnji čas Ne dajući otpor, pokoran kao pas, Jer je hulja kovač, k’o odvaljen od stene, Pričao čudne stvari, već zaboravljene, Pa ga je u čelo zgromila priča ta! “Ti znaš, kralju, mi smo pevali tra-la-la I gonili volove preko tuđih brazda: Kanonik što moljaše očenaše vazda S krunicom zlatnom, da ga bolje čuje Bog, I plemić što jašući duvaše u rog Došli bi da nas bičem ili štapom lupe. Naše su oči bile poput kravljih tupe, Pa prestaše s plačem. Išli smo, išli mi, I kad bi naša muka počela da zri, U toj crnoj zemlji kad bismo ostavili Krv svoju, mi bismo lepo plaćeni bili: Naš je ćumez noću palio vlastelin I od naše dece pekao kolač fin. “...O, ne žalim se ja. Kitnjaste ne znam reči. Ta svoji smo, kralju. Slobodno protivreči. Nije li divan prizor, kada dođe jun, I vidiš, stižu kola, i sena je pun Sav senik? Kad osećaš, rastinje miriše, Mirišu trave, voćnjak posle blage kiše? I gledaš žita, žita, zrnja prepun klas,

33. I misliš da će hleba biti za sve nas? O, zar radosnije ne bismo zapevali, Od svega što Bog pruža kada bi nam dali Da uzmemo deo, pošto smo ljudi već! Snažno bi tuk’o čekić uz plamenu peć! - No eto, to je opet ista priča stara! “Sad znam! Niko ne može da me vara Da uz moj čekić, um i dobre ruke dve Moram da ga slušam zbog puške njegove, Da mu sejem zemlju, orem kad kaže: ori, A kada stigne rat i treba da se bori, On da mi dolazi po sina u moj dom! Ja čovek da budem, ti kralj - i ćefu tvom Da pokoran budem!... To je baš glupo, shvati. Šta imam od toga što tvoj se konak zlati, Što svaki lupež tvoj u raskoši se sja, Što svaki posran gad šepuriti se zna: Oni ti pune dvor mirisom naših kćeri, S njihovih se spisa Bastilja nama ceri, Pa zar da svoju bedu odobrimo još! Da kitimo tvoj Luvr davši zadnji groš! A ti da proživiš u pjanim proslavama - I tvoj rod, smejući se, da jaše na nama! “Ne! Dosta nam je ćalce morio taj bes! Puk više nije kurva! Dok si rek’o tres, Tvoja Bastilja već je u prah pretvorena. Svaka stena na njoj beše okrvavljena! O, gnusni zidovi krvave zveri te, Gubavi bedemi što rekoše nam sve! Tu robovasmo mi sred tmina koje guše! Čuj, o građanine! Vek mraka je tu srušen U hropcu, kad se kule dočepasmo mi! Znali smo da ljubav u srcima nam vri, I uzdignutog čela, najzad kao ljudi, Išli smo, privinuvši dečicu na grudi, Dahćući k’o pastuvi, u suncu, kroz grad! A srca su nam tukla! i radosno tad

34. Pred ove dronjke naše svi su pohrlili! Otkrismo da smo Ljudi! A bledi smo bili, Kralju, strašne su nade opijale nas – I pred kulama crnim, kad je stig’o čas Da mašemo lišćem hrastovim, u znak slavlja, Videsmo da se mržnja u nama ne javlja, - Želeli smo blagost, znajući svoju moć! …………………………………………… …………………………………………… “A ipak nas otad pomamna vitla noć! Radnička masa grada što sve veća biva Pred vrata bogataša preteći se sliva I mračnih aveti sve više je u njoj. Uz njih je dostavljače tuk’o čekić moj: Kroz Pariz idem s njim, lika mračna i ljuta, Počistim neku hulju sa svakoga kuta, Pa teško i tebi, kad ideš mi uz nos! Provešćeš se, počuj me, k’o na trnju bos, Zbog naših molbi koje jedan drugom daju Te tvoje crne sluge, da se zabavljaju, Pa šapuću, lisci, kako smo glupi mi! Čorbu svojih zakona kuhaju nam svi, Zaprženu ljupkim nekakvim uredbama, I još uživaju kad porez srežu nama, A kraj nas stisnu nos, jer za taj slatki soj Dragih nam predstavnika - mi smo kal i gnoj! Ništa ih ne plaši, jedino bajonete... Pa dobro! Dovraga smicalice im klete! Dembela i zvekana dosta nam je sad! Njima, građanine, utolićeš nam glad Kada podivljamo i zaželimo krvi, Kad žezla i kundake naša buna smrvi!...” …………………………………………. Za ruku ga on uze i otkri mu puk, Strgnuv plišani zastor... Ču se silni huk Gomile što se kreće kroz dvore, što vrvi, Strašne gomile koja k’o more sve mrvi,

35. Sto urla kao čopor, šumi kao slap, I čije su oružje vile ili štap, Glas rupa, trgova, s kojim se doboš stapa, Splet prnja što krvari od crvenih kapa – Sve Čovek pokaza, sve do u nedogled, Kralju, što, sav u znoju, posrtaše, bled, Razboljen videći taj prizor! “To je šljam, Kralju. To džiklja, vrvi, to je nakot sam. - Zovu ih, jer su gladni, bagrom, lupežima! Ja sam kovač, kralju: moja je žena s njima, Pomamna! Ona ide po hleb u tvoj dvor! - Pekar ga za nas nema: to je prastar spor. Imam troje dece: ja sam šljam. - Znam za žene Što vek proplakaše zbog dece, odvedene U Bastilju - da mladost tu izgube svu. To je šljam! Jedan čovek tamnov’o je tu, Drugi na galiji, a bili su pošteni Ljudi. Na slobodi besne, razulareni, Jer povređeni behu! Znači, neko zlo Postoji, i muči ih! Užasno je to Što znaju da su žrtve, znaju svoju muku, Pa urlikom vas svojim sad u lice tuku! Šljam! - Gomila dole od sramnih žena vri, Jer žensku ste slabost upoznali i vi, Gospodo dvorani, a one, krotke, žele; Zato im ispljuvaste duše nevesele! Lepojke su vaše sad ovde. - To je šljam. …………………………………………. “O, svi ti nesrećnici, koje muči plam Ljutog sunca, što vrve, što gamižu svud, I čiju glavu mori ta muka, taj trud... Gospodo, dole kape! Jer oni su Ljudi! Radnici smo, kralju! Radnici! Duh nam žudi Za dobom kad će znanje prigrliti svak, Kada će, kujući od zore do u mrak, Čovek, lovac blistavih i ogromnih meta,

36. Polako da savlada sve otpore sveta I kao besnog konja da zauzda Sve! Sjaju kovačnica! Zla neće biti, ne! Jer samo nepoznato plaši nas i smeta, A mi ćemo da znamo! Neka kroz rešeta Sva znanja nam prođu, pa, Braćo, u nov dan! Uzbudi nas često veliki onaj san O životu spokojnom, a punome pri tom, Bez zlih reči, s ljubavlju jednom plemenitom Za ženu čiji osmeh ukrašava dom, O danu što teče u radu ponosnom, O glasu dužnosti što kao truba zvuči... O kamo sreće te! I niko da nas muči, Nikom da se klanjati ne moramo mi! A pušku nad ognjištem imali bi svi... …………………………………………. “Oh! ali u zraku osećaš miris boja. Šta sam ti rekao! Ja sam od prostog soja! Još ima dostavljača, zelenaš je živ... A mi smo slobodni, i svak je od nas div Kad užas zavlada! Ja u pričanju svome Spomenuh tihi rad u stanu spokojnome... Al’ gledaj u nebo! Tesno je to za nas, Tu treba da kleknemo, molimo za spas! Gledaj u nebo, kralju! - Ja se vraćam puku, Ološu, lupežima koji sada vuku Top tvoj stari preko pločnika nečistih: - Oh! kada izginemo - opraćemo njih! - Pa ako pred osvetom našom i pred bunom Šape starih kraljeva puste sad u punom Gala-sjaju na nas pukove kićene, U redu, neka žderu govna psi, zar ne?” - I on opet stavi na rame čekić Masa Pored tog se čoveka pjana ustalasa, I kroz odaje sjajne, kroz ogromne dvore,

37. Gde Pariz dahtaše i urlaše k’o more, Ogromni jedan drhtaj prostrujao je pukom. Tada, svojom snažnom, gordo nečistom rukom, Kovač, strašan, mada kralj se kup’o u znoju, Baci mu u lice crvenu kapu svoju!

38. * “...Francuzi iz sedamdesete, bonapartisti, republikanci, setite se svojih očeva iz 92, itd... ” 27 POL DE KASANJAK (Zemlja) Vi koji poljupcem slobode opiste se Ginući za doba kad jaram morit’ neće Dušu čovečanstva, vi koje val odnese Devedeset druge i devedeset treće; Vi kojima srce pod dronjke ljubav krije, O zanesenjaci, u buri moćni vazda, Deco smrti, te divne Ljubavnice, čije Seme vas obnavlja iz svih starih brazda; Vi što krvlju opraste slave uprljane, 28 Mrtvi iz Valmija, Flerija, Italije, Hristosi tamnooki, duše zasanjane, Ni Republiku ni vas probudio nije Naraštaj koga danas još kraljevi more – Gospoda Kasanjaci o vama nam zbore! Napisano u Mazasu, 3. septembra 1870.

39. UZ MUZIKU Trgom isečenim u leje sirote, Skverom gde red mori drveće i cveće, Sipljiv se građanin, pod maljem toplote, U četvrtak gordom glupošću razmeće. - Tu vojni orkestar usred parka svira I Valcer svirala ritmom šapke hvata; - Tu, u prvom redu, kicoš paradira, Na privesku svoga sata visi ćata; Rentijer s lornjonom lovi falš-tonove; Tu činovnik, nadut, vuče krupnu damu, A s njom ide revni vodič za slonove, Pratilja, s karnerom nalik na reklamu. Tu umirovljeni bakalin na klupi Džara štapom pesak i ozbiljno zbori O svetskome stanju; zatim burmut kupi U srebru, pa, važan, ugovore kori... Tu katkad Flamanac na klupi raširi Burag, gdeno više no u bačvu stane, I svoju lulicu, iz koje mu viri Krijumčaren duvan, sladi natenane... Tu se parkom keze probisveti divni; Jer od trube raste u srcu toplota, Mirisav k’o ruža, tu redov naivni Bebu nežno milki, dadilju da smota... - Ja pratim, razdrljen, stazama u seni Živahne curice, a one to znaju, Pa se glasno smeju i okreću k meni, A drske im tajne iz očiju sjaju. Ćutljivo ih pratim, a pogled mi hvata Sve što kriju nakit i vitica smeđa, Pa lutam pod bluzu, do beloga vrata I oblih ramena, božanstvenih leđa.

40. Čizmice im svučem i čarape brže... - Dočaravši telo u zanosu plovim... One tiho šapću, spadalom me drže. - A ja im žestokom željom usne lovim...

41. VENUS ANADYOMENE Kao iz kovčega mrtvačkoga, glava Smeđokose žene, sva napomađena, Glupavo iz stare kade iskrsava; Mnoga šteta na njoj slabo je skrivena; Pa vrat, tust i sivkast; lopatice leže Izbočene; leđa kratka, izvijena; Pa obli bokovi što kao da beže; Koža, slojevitom mašću podložena; Po kičmi pečati rujni; sve to širi Čudnovato grozan vonj; s lupom na oku Svašta bi video ko malo zaviri... Reči “Clara Venus” pišu joj na boku; -I celo se telo miče, pruža sapi Ružno lepe - s čirom što na čmaru zjapi. 27. jula 1870

42. PRVO VEČE Ona se bila vrlo svukla A velika su stabla tu U prozor zlobno krošnjom tukla Da vide nju, da vide nju. Golišava je u fotelju Sela i blistala je sva. Treptahu na tlu u veselju Nožice divne, čuda dva. Pogledom hvatah zrak što bludi - Iz krošnje leptirasti let – U njezin smešak i na grudi, K’o mušica na ružin cvet. Moj poljubac joj nogu dime. I kao kaznu za taj greh Čuh zvuke bistre i nemirne, Kristalno lep i surov smeh. Pod košulju je raširenu Sakrila noge: “Dosta s tim!” - Tu prvu smelost dopuštenu Kaznila smehom veselim! Drhtuljke jadne, oči njene, Dodirnuh usnom lagano. Zabaciv glavu, nežno mene Prekori tad: “Oh! još i to!... Moram vam, gospo’n, reći zato...” Ostatak joj u grudi ja Sakrih sa poljupcem, i na to Začuh njen smeh što znači: da... Ona se bila vrlo svukla, A velika su stabla tu U prozor zlobno krošnjom tukla

43. Da vide nju, da vide nju.

44. ŠTA SPREČAVA NINU ………………………………… ON. - Mi ćemo ići, zar ne? skupa, K’o zagrljeni par, Da vino zore nas okupa, Jutarnjeg neba dar, I da nam nozdrve poplavi Sveži i modri zrak, Dok šumu, nemu od ljubavi, Prožima drhtaj lak. Tu granje zelen-kapi sluti, Pupoljke štono zru, I sve treperi - drhtaj puti Tu skriva se u dnu. Prostrećeš plašt po mladoj travi I tvoj će kolut plav, Oko očiju što se javi, Postati rumen sav! U tu dolinu zaljubljena, Smeh ćeš da seješ svoj I kao od šampanjca pena Teći će on po njoj. Smejaćeš se k’o napasniku Meni, kad kao sad Ščepam te za tu lepu kiku... Oh! ispio bih, rad, Jagodin miris što ti rubi Tu rascvetanu put! Nasmej se kad te kradom ljubi Lahorov blagi skut; Kada te rumen šipak draži, Nasmej se šali toj,

45. A meni, ludice, pokaži Najlepši smešak svoj. ………………………………. Sedamn’est leta! Bićeš srećna! Livade oko nas, I zaljubljena polja večna, Ti sa mnom, divni čas... Zagrljeni, slićemo reči U jedan lepi sklad, Pa ćemo gorski brzak preći, Zaći u šumski hlad... Kad srce nesvest obuzme ti, Kad, obamrla sva, Zatvoriš oči, ti ćeš hteti Da te ponesem ja... Ustreptalu ću te duž puta Nositi; ptičji poj Andante će da procvrkuta Na grani leskovoj... Šaptaću ja na usne tvoje, Stiskaću telo to, Kao da nosim dete, što je Klonulo, pospano. Ta plava krv, sjaj kože bele, Biće nam vino, zanos naš; Šaputaću ti reči smele, Gle - reči koje znaš! Bujaće životni sok tiho Kroz šume; sunčan dan Zasuće finim zlatom njihov Zelenorumen san. …………………………………..

46. Uveče? Šetnja nastavlja se, Krivudavi naš put, Nalik na stado koje pase, Stiže u svaki kut Voćnjaka, gde se trava plavi; O kako snažno tu Već se na milju miris javi Jabuka koje zru! U selo ćemo natrag stići Kad padne polumrak, I miris mleka će se dići U sveži tamni zrak; I miris đubra, miris staja Gde teče život tih, Pun ritma sporih udisaja, Pun leđa velikih Čiju belinu obasjava Svetiljke tračak žut, I vonj balege mirnih krava, Posvuda razasut... - Očale bake koja skriva Dugački nos u svom Molitveniku, i vrč piva Sa drškom olovnom, Pun pene, - usta koja važno Iz lule šire dim I, pušeći, još grabe snažno Usnama mesnatim S viljuške šunku, pa je melju, Dok zari svaku stvar, Kovčege stare i postelju, S ognjišta sjajni žar.

47. I dečja stražnjica debela Kroz polumrak se sja, - Detence kleči, njuška bela U šolji mu je sva. A do nje druga njuška stiže Režeći prekor blag I mališanu lice liže, Jer joj je ipak drag... Pred vatrom što treperi, jarka, I ponad veza svog, Pokazuje nam jedna starka Svoj profil crn i strog. - Sve ćemo znati što se zbiva U ćumezima tim Kad plam zapljusne okna živa Što zasjaju se njim!... - A zatim, tamo gde crn leži Jorgovan, rascvetan, Maleni prozor kroz mrak sveži Sjaće nam, nasmejan... Doći ćeš, doći! jer te volim. U lepoj šetnji toj, O, budi sa mnom! Ja te molim. ONA. - A šta će pisar moj! 15. avgusta 1870.

48. ZATEČENI Tamni u snegu i u magli, Petoro malih su se sagli Nad okno što se kresi, S guzama uvis, i - o jade! – Oči im divni prizor slade Dok Pekar hlebac mesi. Motre ga kako testo sivo Obrće, pa ga gume živo U rupu što se žari, I čuju - dobri hleb se peče, Sa Pekarovih usta teče Nekakav napev stari. Tu šćućureni, ne miču se, Dah sa okna udišu u se, K’o miris toplih grudi, Dok se zbog nekog noćnog slavlja Pletenica od hleba spravlja Pred pogledom što žudi, Dok pod gredama što se dime Mirisna kora cvrči rime S popcima raspevanim, Pred rupom tom gde život diše Ne vide svoje rite više Očima začaranim. O, svaki sneva kako jede, Isusi jadni što se lede, - Pa ipak se tu kupe Da stisnu ružičaste njuške Uz rešetke, i, potrbuške,

49. Da mumlaju kroz rupe, Otupeli, i tu se mole, Sagnuti tako snažno dole Ka nebu odškrinutom, Da pucaju im bedne hlače I košulje im se izvlače U zimskom vetru ljutom. (20. sept 70.)

50. ROMAN I Sedamn’est je leta neozbiljna dob. - Veče: k vragu metež i luster kafane Pod kojim kriglama punili smo drob! - Išetamo tad pod lipe rascvetane. U sumraku junskom dah lipe je drag, A vazduh je tako blag, da sklapa oči. Vetar, pun žagora - jer blizu je grad – Miris vinograda i piva svud toči... II - No gle tamni azur, krpa sićušna U ram male grane što je zabasala, Bocnut od zle zvezde što se topi sva S blagim drhtajima, blistava i mala... Sedamn’est godina! Noć junska! - Ti, pjan, Osećaš, krv ti se k’o šampanjac kreće Kroz žile; na usne, kroz bunilo, san, Kao sitna buba poljubac ti sleće. III Srce robinzoni kroz priče i sne - Kad neki gospodin, ukrućen od štirka, Vodi kćer, na kojoj dražesno je sve, U sjaju fenjera koji bledo žmirka... I jer joj se čini da si mnogo mlad I naivan, ona, kad kraj tebe mine, Živahna i laka, okrene se tad... 29... - Na usnama tvojim ginu kavatine IV