Биљана Мичић

1. Биљана Мичић Обрада приче Човек који је јео смрт у четвртом разреду средње школе

2. Моја је књижевност само отисак моје представе света, па тиме и мог односа према њему, и ангажмана у њему. (Борислав Пекић)

3. НовиЈерусалим • Мегалос Масторас и његово дело, 1347. • Отисак срца на зиду, 1649. • Човек који је јео смрт, 1793. • Свирач из Златних времена, 1987. • Луче Новог Јерусалима, 2999.

4. Жанровско одређење • Готска хроника Атрибут готски се од прве половине деветнаестог века користи за означавање елемената страве и ужаса у прозама других жанровских одлика. (РКТ) • Житије, животопис, биографија Успостављањем веза са жанровима средњовековне књижевности шири се асоцијативно поље Пекићеве прозе, у складу са усменим предањима на којима изграђује причу.

5. Иронијско читање историје • Пекићева визија историје је мрачна, иронијски оличена у насловној синтагми Нови Јерусалим. Нови Јерусалим није симбол спаса, наде и избављења; кроз последњу причу збирке (Луче Новог Јерусалима) израста у своје гротескно наличје које потврђује злосрећну судбину човечанства.

6. Модеран хистор • Разматрајући позицију приповедача у Пекићевој прози, Петар Пијановић уводи појам модерног хистора. Хистор је приповедач који конструише причу на основу сакупљених чињеница. Он није лик у причи, али није ни аутор; хистор је пројекција ауторовог искуства. Он нема намеру да само износи утврђене чињенице, већ и да их коментарише, повлачи паралеле, моралише, генерализује, сугерише читаоцу закључке.

7. Елементи постмодернизма • интертекстуалност → цитатност Интертекстуалност је повезаност текста са другим текстовима. Код Пекића тог прожимања има пре свега посредством цитата, парафраза, алузија, којима се успостављају бројни лукови са књижевношћу и филозофијом од антике до савременог доба. • ерудитност Пекић на свакој страници показује изузетну ерудитност, па уочавање свих интертекстуалних веза изискује исту особину код читаоца. • сцијентизам Изводима из разних (псеудо)докумената ствара се илузија да прича почива на чињеницама.

8. Две временске равни приче • Хроничарско приповедно време у којем наратор казује причу о Жан-Луј Попјеу – 1982. година • Хронолошко, историјско време – Владавина терора у Француској 1793 – 1794.

9. Историјски и филозофски контекст • У Пекићевој причи историја је присутна пре свега кроз алузије и помињање имена „родитеља револуције“, кроз коментаре, наизглед узгредне белешке. Тако се већ на првим страницама помињу Максимилијан Робеспјер, Дантон, Жан Пол Мара. Ненаметљиво, кроз причу о револуционарном писару, Пекић помиње све важне догађаје који су обележили Француску револуцију. • Филозофски контекст остварен је помињањем енциклопедиста, пре свега Жан Жак Русоа, чијим се идејама о слободи и једнакости Робеспјер водио. То је повод за Пекићеву полемику са филозофским идејама које пракса изврће у супротност.

10. Градацијско обликовање приче Динамичности приповедања доприносе: • смењивање нарације и снова; • преплитање документа и фикције; • прекидање нарације приповедачевим коментарима; • мотиви фруле и вретена који се провлаче и кроз причу, и кроз читаву збирку.

11. Неодређеност Попјеовог портрета • Попјеов портрет изграђен је на противуречностима, није индивидуализован, јер му легендарна предаја приписује особине које одговарају типичним популарним представама о писарима и свецима. • Лик правог Попјеа изгубљен је под наносима предаје, па је у интерпретацији наратора он сасвим неодређен. На непоузданост тврдњи указује и честа употреба модалних речи и исказа: вероватно, можда, премда сумњам. Попјеов лик прекривен наносима политичко-идеолошких ставова песника рестаурације наратор види као палимпсест који више говори о ставовима оних који су о њему певали него о њему самом. У подтексту оваквих опаски открива се суптилна критика ангажоване, идеолошки обојене књижевности.

12. Човек ван историје • Попје је човек ван историје. Мада савременик драматичних догађаја, историју није живео, само је слушао. Револуцијом извојевана права слободе и једнакости није упражњавао: није имао ни жеља, ни сопствених мисли, ни пријатеља. Оно што наратор назива равнодушношћу поданичка је, немислећа свест, производ историје која има проверене механизме за дехуманизацију човека. • Попје проналази сопствени идентитет тек када први пут сопственом вољом поједе нечију смрт.

13. Идејни слој дела Попјеов чин на идејном плану има двоструку консеквенцу. • С једне стране, Пекић показује како воља за моћ преображава човека. У пробуђеној вољи да и сам на нешто утиче, да има извесну моћ, Попје проналази други, чини се онај сопствени идентитет, који су гушили страх, несигурност и угроженост. • С друге стране, његов чин покреће питање права на бунт, права појединца на побуну против неправде и репресије. Попје ризикује, али дела на свом микроплану, како је једино у таквим околностима и могуће. У том праву на побуну Пекић нуди наду – то је једино што појединац може да учини да би се остварио као човек. Међутим, такав појединац нужно долази у позицију трагичног неспоразума са својим социјалним окружењем, чиме се, крајње суморно, проблематизује и смисао побуне.

14. Раслојавање приче • У површинском слоју испричана је судбина револуционарног писара, испод ње је прича о Робеспјеру и изневеравању идеала, о револуцији која прождире своју децу. На идејном плану, остварује се веза са другим идејним (за Пекића идеолошким системом) који није експлицитно дат, али наслов збирке на њега упућује – Нови Јерусалим. Идеја о бољем друштву и жртвовању зарад општег добра заједничка је и једној и другој филозофији. У том смислу, Нови Јерусалим није религиозни симбол спаса, већ симбол свих хуманистичких, нужно и утопистичких идеја у чије име су историја и наопака људска природа гушиле истину, правду, слободу и индивидуализам, остављајући обичном човеку само страдање, без изгледа на спасење. Закључак је да братства нема, да је слобода привид и да се идеално друштво преображава у своју супротност.

15. Антитоталитарни и антидогматски ставови • Прича о човеку који је јео смрт јесте прича о трагедији људског трајања, о непоузданости истине, бесмислу историје, о калигулијанској окрутности тоталитарних система, о побуни и њеном смислу, о немогућности остварења хуманистичких идеала. • Целина збирке потврђује још једном Пекићеву идеју о цикличности историје. Мењају се простор и време, актери се смењују, али прича у својој сушини остаје иста.

16. „Писање је начин размишљања о свету [...] Књижевношћу се свет не гради, у најбољем случају он се њоме разлаже и испитује.“ (Борислав Пекић)