Personali zam

1. Personalizam

2. Malo reči ima toliko slojeva kao reč ličnost. • Na površini znači samo bilo koje ljudsko biće, jedinka koja se može brojati (countable individual). • Međutim, njena dublja značenja ukazuju na jedinstvenost pojedinca, koji nije razmenljiv te se zato ne može brojati. • Govorićemo o „ličnosti“ onda kada individuu posmatramo sa stanovišta njene jedinstvenosti, neuporedivosti i stoga nezamenljivosti . (Von Balthazar).

3. Personalizam je pokret nastao u XX veku u epohi najdramatičnijih kriza i sukoba koje je čovek ikad proživljavao. • Osnivač francuski filozof Emanuel Munije (1905-1950) • Dva ključna dela: “Manifest u službi personalizma” (1938) i „Personalizam“ (posthumno objavljen, 1950); časopis Esprit(osnovan 1932) koji izlazi i dan danas – tiraž od 10.000, dva puta više nego krajem 80-ih!

4. Reakcija na ekspanziju totalitarizama (fašizma, nacizma i komunizma) • Takođe reakcija na individualistički liberalizam • Uviđanje teškog stanja, krize savremenog sveta • Ujedno i poverenje u ljudsku snagu, snagu razuma, slobode i ljubavi.

5. Personalisti su postavili osnovne probleme savremenog čoveka. • Istovremeno su zahtevali su da se ti problemi rešavaju i nudili su skice i smerove rešenja. • Angažovana misao, a ne pesimistička i nihilistička reakcija. • Iako je prvobitni personalizam inspirisan hrišćanskom antropologijom, vrlo je lucidan i realističan u promišljanju društvenih pitanja i pravaca rešenja.

6. Personalizam postoji u mnogo različitih verzija, te je teško definisati ga kao filozofski pokret. • To je difuzan i eklektičan pokret koji nema nekog mislioca/naučnika ili delo kao svoju univerzalnu referentnu tačku. • Adekvatnije je zato govoriti o više personalizama nego o jednom personalizmu: hrišćanski, agnostički, ateistički, levičarski, a postoje personalistički elementi u islamskoj, budističkoj, vedantskoj i kineskoj (konfučijanskoj) misli.

7. 1947. francuski filozof Žak Mariten (Jacques Maritain) je napisao da postoji najmanje dvanaestak personalističkih teorija, kojima je ponekad zajednička samo reč „ličnost“ , „osoba“ (person, personne), odnosno naglasak na subjektivitetu osobe, koji se protivi bezličnim sistemima. • Adekvatnije je personalizam nazvati širim pogledom na svet (Veltanšaung) jer obuhvata više škola i doktrina , koje ipak sadrže neke središnje i fundamentalne zajedničke ideje i vrednosti.

8. Središnja afirmacija čoveka kao: • individualnog, samosvesnog, slobodnog i stvaralačkog bića, • bića koje svojom jedinstvenošću, kreativnošću i slobodom unosi novo, nepredviđeno u svet • Zato su personalisti odbijali da izgrade celovitu sistematsku teoriju (“izam”) u kojoj bi se ličnost pretvorila u apstraktan pojam čoveka. • Personalizam je više usmerenje, pogled na svet, kritički stav prema svim “izmima” koji postvaruju , gutaju i otuđuju čoveka.

9. Personalizam snažno ističe značaj, jedinstvenost i nepovredivost ličnosti, ali isto tako snažno naglašava i njenu relacionu i komunitarnu dimenziju. • Naziv „personalizam“ se zato može legitimno primeniti na bilo koju školu misli koja fokus stavlja na realnost osoba i njihov jedinstveni status među drugim bićima. • Zato se personalisti pozivaju na indirektne doprinose široke lepeze mislioca kroz istoriju filozofije, koji sebe ne nazivaju personalistima.

10. Personalisti veruju da ljudsko biće treba da bude ontološko , epistemološko i aksiološko polazište svakog saznanja i vrednovanja. • Oni istražuju iskustvo, status i dostojanstvo ljudskog bića kao ličnosti. • Pošto je osnovna karakteristika personalističke filozofije da postavlja čoveka u centar razmatranja, kao entitet od koga treba poći u istraživanju karaktera objektivne realnosti, koreni personalističke filozofije se mogu naći još kod Sokrata.

11. Preorijentacija od problema kosmosa na antropološke probleme (koja u antičkoj filozofiji počinje od sofista i Sokrata), karakteristika je koja povezuje tu epohu sa pretežno antropološkim karakterom XX veka. • Sokratova maksima „Poznaj samog sebe“ kao polazna tačka svakog saznavanja drugi je zajednički elemenat. • Zajednička genealogija i koren egzistencijalizma, fenomenologije i personalizma.

12. Obraćanje individualnoj egzistenciji kao primarnijem objektu saznavanja - jedini put da se dođe do objektivnog saznanja sveta. • Egzistencija ličnosti je najviša forma egzistencije, jer podrazumeva ne samo objektivnu nego i subjektivnu, ne samo prirodnu i socijalnu nego i duhovnu realnost. • Do te forme postojanja se ne može doći samo saznavanjem objektivne datosti. • Zato je neophodno najpre ispitati čoveka kao subjekat i instrument svekolikog procesa saznavanja.

13. Personalistička misao se razvijala kroz ceo XIX vek, kao reakcija na depersonalizujuće elemente u prosvetiteljskom racionalizmu, panteizmu, idealizmu, Hegelovom sistemu, individualizmu kao i kolektivizmu, i materijalističkom, psihološkom i evolucionarnom determinizmu. • To je teorijski pristup koji osobu (ličnost) posmatra kao vrhovni eksplanatorni, epistemološki, ontološki i aksiološki princip svekolike stvarnosti. • Verzije personalizma se razlikuju po naglasku koje stavljaju na neko od tih područja: tako postoji napetost između idealističke, fenomenološke, egzistencijalističke i tomističke verzije.

14. Čovek je apsolutna, samobitna vrednost ili vrednost po sebi. • Jedino biće koje postavlja pitanja vrednosti i smisla; jedino biće koje saznaje i postavlja vrednosti • Sva pitanja ekonomske, političke i društvene organizacije treba da se usmeravaju na čoveka kao subjekta svih vrednosti i kao vrhovnu vrednost. • Drugim rečima, ekonomija, politika, kolektiv treba da budu u službi čoveka, a ne obrnuto. • Čovek ne može da bude instrument za postizanje drugih vrednosti, jer je on subjekat svih vrednosti.

15. Filozofija je obično razdvajala čoveka od sveta (subjekat od objekta), kaže Munije, stvarajući tako dve realnosti: materijalnu i duhovnu. • Personalizam nastoji da to spoji: čovek je u istoj meri telo koliko i duša; on je kao prirodno biće deo prirode, ali i više od toga: čovek je subjektivna forma egzistencije i jedini je u stanju da transcendira prirodu. • Personalizam naglaša subjektivnost ličnost, i time i njenu singularnost, kao onu karakteristiku koja čoveka čini ličnošću.

16. Duhovne vrednosti, čija je osnova u ličnosti, postaju izvor svih ostalih vrednosti. • Personalizam ne želi da porekne materijalnu osnovu kao bazu ljudske egzistencije, ali insistira na tome da se mora otići dalje od te osnove da bi se shvatila ljudska ličnost. • Ono što je specifično ljudsko duhovne je prirode, konstatuju personalisti. • „Čovek ima neka sveta i neotuđiva prava ne kao prirodno već kao duhovno biće“ (Nikolaj Berđajev, 1874-1948)

17. Ukoliko pod terminom spiritualnosti podrazumevaju psihu čoveka i mentalne elemente njegove egzistencije, (a često baš na to misle), onda je personalizam blizak shvatanjima moderne antropologije.

18. Ali pravi izvor personalizma je hrišćanska filozofija, te iz te povezanosti se razvijaju i izvesni metafizički elementi koji manje ili više dolaze do izražaja, (npr. u personalizmu Renuvijea, Berđajeva, Maksa Šelera i Landsberga, više nego kod Munijea). • Munije izjavljuje da u osnovi njegovog personalizma stoji hrišćanska koncepcija ličnosti. • Ličnost ima svoj koren u apsolutu – u Bogu koji je i sam ličnost i koji pruža mogućnost svakoj drugoj ličnosti da učestvuje u božanskom.

19. Hrišćanski personalizam time dobija dvostruku prednost: • Čvrst metafizički temelj za potvrđivanje bezuslovne vrednosti i dostojanstva ličnosti; • Izvor nade i optimizma, odnosno izlazak iz besperspektivnosti i bezizlaznosti.

20. Munije se zalaže za celovito tumačenje čoveka. • To po njemu znači da se suštinska osobenost čoveka ne nalazi u njegovoj dominaciji nad silama prirode. • Objašnjenje čovekovog razvoja samo radom i tehnologijom predstavlja mistifikaciju tih aktivnosti, a zanemarivanje drugih, metafizičkih aktivnosti čoveka. • S tim uvidom se slažu mnogi antropolozi.

21. Edgar Moren: savremena tehno-ekonomska civilizacija temelji se na apsolutnoj dominaciji homo sapiens-a i homo faber-a. • Iz pojma i definicije čoveka, isključeno je sve što je demens – san, strast, mit, stvaralačko plemenito ludilo, i ono što je ludens – igra, užitak, zabava. • Slično mišljenje izložio je i Ernest Fišer koji je tvrdio da samo „stvaralački čovek može da bude kompletan čovek“.

22. „Celoviti čovek nije ni homo faber, ni homo sapiens, ni čovek koji radi, ni onaj koji razmišlja, mudruje, istražuje, a ni spoj toga. • Ono što ne sme da nedostaje jeste homo ludens, čovek koji se igra. (lat. ludere, igrati se, engl. ludic od franc. ludique: „sponatno razigrano“) • Autentična igra ne postoji bez izrazite estetske dimenzije. Razume se, svaka igra nije umetnost, niti je u njenoj blizini. • Verujemo da se očovečeni svet ne može ostvariti bez umetnosti i igre, bez njihove slobodne i nadahnute egzistencije.“

23. Celovito sagledavanje ličnosti • Da bi se dao odgovor na pitanje: „Šta je čovek“ moraju se uzeti u obzir sve njegove aktivnosti, njegov celokupni život u u kojeg vrlo često sama nauka nije u stanju da prodre (ni prirodne nauke, kao biologija i fiziologija, ni društvene, kao ekonomija, sociologija). • Civilizacija je „metafizički odgovor na metafizički poziv, čovekov odgovor s obzirom na ljudsku transcendenciju i sudbinu“ a ne samo na ekonomske i političke zahteve.

24. „Personalistička civilizacija je takva koja je i strukturom i duhom orijentisana ka razvoju ličnosti i svih njenih individualnih karakteristika. • Ona priznaje prirodu društva kao nešto različito od proste sume individualnih interesa i superiorno materijalnom interesu individua kao takvih. • Ona ima kao svoj krajnji cilj da omogući svakoj individui da živi kao ličnost, tj. da upotrebi maksimum inicijative, odgovornosti i duhovnog života.“ • Ličnost je, dakle, ne samo fundamentalni pojam već i fundamentalni objekt svake konkretne akcije.

25. „Ličnost nije nešto što se može saznati polazeći spolja...Ali ona se ne može definisati ni kao izvestan unutrašnji substratum...Ona je živa aktivnost samostvaranja, komunikacije i dodira, koja shvata i saznaje sebe, u aktu koji predstavlja ostvarenje personalnog“. • Ličnost je, prema tome, jedan poseban način egzistiranja, u kojem ona kreira situacije, odnose, a istovremeno kreira sebe: beskonačni akt personalizacije. • Personalizacija: stalan hod, beskonačan i kontinuirani proces, a ne dovršeni čin.

26. Nije isto individua i ličnost niti živeti i egzistirati. • Neki ljudi su „slepi za ličnost“, nemaju čulo za nju. • Mnogi pojedinci umiru a da se nikada nisu rodili kao ličnosti (Erih From) • Individua: disperzija, rastvaranje u materiji, objektima, ospoljenje, strujanje impersonalnih sila i uticaja u kojima se krećemo • Ličnost: integracija, koncentrisanje, sabiranje (logos), samoodređivanje i samoposedovanje. • Dva pola ljudske egzistencije – bipolarnost • Prelaz iz spoljašnjeg, iz zone mehaničkog, biološkog, socijalnog i psihološkog u unutrašnje sfere. • Više o tome u predavanju „Pojam ličnosti sa stanovišta personalizma“

27. Proces personalizacije nije kretanje zatvoreno u sebe, nego, naprotiv, proces koji se odnosi na nešto izvan čoveka i mogućan je jedino u tom odnosu. • Idealna personalistički shvaćena ličnost ne poklapa se sa idealom individualista: čoveka kao suverenog, neograničenog i neuslovljenog gospodara slobode. • Naprotiv, odnos, komunikacija je osnovni uslov personalizacije.

28. Ličnost se ne bi nikad razvila u izolaciji. • Ličnost jedino i postoji u odnosu na druge, jedino je ona u stanju da izađe iz sebe, da se deli sa drugima, da saoseća sa njima, da ih voli. • „Druge ličnosti ne ograničavaju moju ličnost, nego naprotiv, omogućavaju mi da rastem i da se razvijam“. • Personalizam, dakle, ne potcenjuje socijalnu egzistenciju, naprotiv, priznaje je kao nužan uslov za ostvarenje ličnog života.

29. Upravljenost ka drugima i ostvarenje skrivenog, subjektivnog unutrašnjeg života nisu suprotne težnje u ličnosti, nego komplementarne. • Ostvarivanje personaliteta: • Prvi korak – identifikacija • Drugi korak – izdvajanje, diferenciranje • Treći korak - stvaranje „personalne zajednice“, koja se može ostvariti tek afirmacijom ličnosti. • Prihvatajući Marksovu teoriju otuđenja, Munije se slaže da je savremeni svet otuđeni svet, jer je istovremeno i depersonalizovan i nosi gubitak osećanja za zajednicu.

30. U ime ličnosti i zajednice ličnosti, Munije je kritikovao i liberalizam (individualizam, materijalizam) i svaki oblik kolektivizma (fašizam, nacizam, komunizam). • „Komunisti i fašisti podjednako tvrde da istinu znaju samo kolektivi i da se ona razotkriva jedino u kolektivnoj borbi.“(Berđajev) • „Pristalice liberalnih doktrina ga opustošuju, oduzimajući mu celokupnu njegovu nadindividualnu sadržinu koju on od istorije dobija. Pojedinac, naime, organski pripada svom rodu, svojoj otadžbini, državi i crkvi, čovečanstvu i kosmosu.“ (Berđajev)

31. Bunt protiv bilo kakve ideologije, u ime personalističke norme. • Kant: čovek je cilj po sebi i ne sme se nikada tretirati samo kao sredstvo u službi drugih ciljeva. • Berđajev ističe svoj kult duhovne slobode. • Spoj aristokratskog shvatanja ličnosti i socijalizma • Personalistički socijalizam, „ se radikalno razlikuje od preovlađujuće metafizike socijalizma zasnovane na premoći društva nad ličnošću. Personalistički socijalizam proizlazi iz premoći ličnosti nad društvom“ (Berđajev)

32. „Verujem u potpunosti u ličnosti, u postojanje genija i velikih ljudi koji uvek shvataju dužnost služenja, osećaju potrebu ne samo za uspinjanjem, nego i za silaženjem. • Ali ne verujem u grupni aristokratizam, u aristokratizam zasnovan na socijalnom izboru. Nema ničeg odvratnijeg od određivanja sebe kao elite prema narodnim masama. Elita se čak može pokazati ‘svetinom‘...“ (Berđajev)

33. Berđajev je reagovao protiv plemićke sredine u kojoj je ponikao, i otišao u tabor revolucionarne inteligencije: • „Ali s gorčinom sam video da u tom taboru isto tako nema uvažavanja dostojanstva ličnosti, i oslobođenje naroda odveć često se spajalo s porobljavanjem čoveka i njegove svesti...Nigde nisam mogao u potpunosti da se svrstam i osećao sam se dosta usamljeno.“

34. „Ponovo sam osetio izvornu istinu Tolstojevog odnosa prema lažnoj romantici istorijskih vrednosti. Vrednost čoveka, ljudske ličnosti, je iznad istorijskih vrednosti moćne države i nacije, cvetajuće civilizacije i dr.“ (Berđajev) • Tolstojeva pobuna protiv lažne veličine i lažnih svetinja istorije, protiv laži socijalnih odnosa među ljudima.

35. „Priznavanje prvenstva ličnosti označava metafizičku nejednakost, različitost, nepristajanje na zbrku, potvrđivanje svojstva protiv vlasti količine. • Ali, ova metafizička kvalitativna nejednakost uopšte ne znači socijalnu, klasnu nejednakost. • Sloboda koja ne poznaje sažaljenje postaje demonskom. Čovek je dužan ne samo da se penje, već i da silazi.“ (Berđajev)

36. I „ličnost poslednjeg među ljudima, a koja u sebi nosi lik najvišeg bića, ne može da bude sredstvo ni za šta, ima u sebi egzistencijalno središte i ima pravo ne samo na život, koji savremena civilizacija odriče, nego i na ovladavanje univerzalnom sadržinom života.“ • Antihijerarhijski personalizam. „Ličnost ne može biti deo bilo kakve hijerarhijske celine, ona je mikrokosmos u potencijalnom stanju.“ (Berđajev). • „Načelo jednakosti samo po sebi nema samostalnog značaja, ono je potčinjeno slobodi i dostojanstvu ličnosti.“ (Isto)

37. Emanuel Munije je zagovarao, protiv individualizma i kolektivizma, slobodu i autonomiju ljudske ličnosti nerazdvojnu od dimenzije solidarnosti i društvene odgovornosti. • Čovek se definiše kroz svoje interpersonalne odnose. • Kroz te odnose (ukoliko su autentični) sazreva njegov lični identitet. • Drugim rečima, svoju vrednost ne ustanovljuje izolovanjem već odnosima, vezama. • Nadindividualni sadržaji, pored jedinstvenih, individualnih svojstava određuju ličnost.

38. Definisao je personalizam kao “svaku doktrinu, svaku civilizaciju koja potvrđuje primat ličnosti u odnosu na materijalne nužnosti i kolektivne mehanizme koji treba da podržavaju njen razvoj” • Ličnost po definiciji nije stvar, nije instrument, sredstvo, alatka i ništa u njoj se ne sme tretirati kao stvar. • Za razliku od stvari, ona ima unutrašnji, subjektivni svet. • Svaka osoba je cilj po sebi, i ima prioritet u odnosu na svaki drugi mogući interes (ekonomski, politički, itd.)

39. Personalistička civilizacija je civilizacija čije strukture su usmerene na ostvarenje ličnosti svakog pojedinca. • Realnost organizacija, kolektiva, društva je priznata i uvažena kao neophodna, ali njihova krajnja svrha je da omoguće svakom pojedincu da se ostvari i da živi kao ličnost, što znači da može da izrazi maksimum svojih potencijala, inicijative, kreativnosti i odgovornosti.

40. Personalizam je pre svega etički stav: • „Etika se zasniva na principu da nijedna institucija i nijedna stvar nije iznad ljudske individue, bilo da je to etika monoteističke religije ili svetovnog humanizma, da je cilj života da razvije čovekovu ljubav i razum i da sve druge aktivnosti moraju biti potčinjene tom cilju (Erih From, “Zdravo društvo”, str. 132) • Ali apsolutna vrednost individue ne ostvaruje se nauštrb drugih niti se može ostvariti bez drugih. • Neprekidna dijalektika pojedinca i društva

41. Osoba je apsolut u odnosu na bilo koju materijalnu ili društvenu realnost i za svaku drugu osobu. • Ljudsko biće nije stvar koju treba uklopiti u organizaciju. On je subjekat, tj osoba koja ima svest čija vrednost se temelji i na njenoj uronjenosti u zajednicu ljudi. • Nikad se ne može smatrati samo delom neke celine: porodice, klase, države, čovečanstva. • Nijedan drugi čovek, a još manje kolektivitet, organizacija, ne može legitimno da je koristi kao sredstvo za svoje (“više”) ciljeve. • Prema hrišćanskoj doktrini, i Bog poštuje njenu slobodu.

42. Najboljaorganizacijadruštvenogživota je onakojapodrazumevaostvarenjeindividualnihljudskihpravaidruštvenedimenzijeimanentnesvakompojedincu. • Pravo se, tada,definišekaoskupstavovakojifavorizujulični razvoj kroz susreteisaradnju (krozpravonarad, nainformacije, naobrazovanje, naboravište, stanovanje, humanookruženje, namiri sl.)

43. Tradicionalna etika je stavljala naglasak na individualnu odgovornost (naročito u protestantizmu). • Od XVII veka, tome se dodao pojam društvene etike koja se bavi stvaranjem institucija koje će unaprediti ekonomske, političke, kulturne, obrazovne i naučne strukture koje često sadrže nepravdu i neravnopravnost.

44. Personalizam je anti-ideologija jer ideologije preziru ličnost. • “Personalistička civilizacija” afirmiše, na ekonomskom planu primat rada nad kapitalom, odgovornosti nad anonimnim, bezličnim mehanizmima vlasti, društvenu dimenziju postojanja nad individualnim, samoživim profitom. • Po tom pitanju su zajedničku borbu vodili hrišćanski personalisti i marksistički humanisti, ali su se razilazili u drugim stvarima: npr. u shvatanju ličnosti i rešenjima za njeno oslobođenje od ekonomskih i društvenih sila koje je postvaruju i unižavaju i onemogućavaju joj izražavanje njenih moći i slobode.

45. Personalizam je stvaralački, aktivistički stav: za razliku od prirodne evolucije, čovek je svestan da može da istražuje i bira smer u kojem će se kretati, ciljeve, ideale koje želi da ostvari. • Čovečanstvo je svesno da upravlja sopstvenim hodom. • To znači da može da napušta stare, krute šeme i strukture koje su ga porobljavale i otuđivale od sebe samog i od drugih, a koje su uvek izražavale volju jedne manjine, iskrivljenu svest i inerciju.

46. Nekoliko personalističkih predloga: • Inovirati smisao ljudskog rada:osloboditi rad od tegobe, od robovanja produktivizmu i rehabilitovati kreativnu delatnost kao izvor vrednosti i samoostvarenja. • Inovirati smisao ekonomije: zasnivajući ekonomiju na mnogo bogatijoj i raznovrsnijoj ideji vrednosti od ideje profita (i njegovog maksimalizovanja) koja preovladava u tržišnoj ideologiji.

47. Inovirati smisao obrazovanja: • Idealna država bi bila ona u kojoj je sve obrazovanje. • Izaći iz obrasca i vizije u kojoj u školu treba ići “jer je obavezno” ili zato što “priprema za aktivan život, za tržište rada”. • Funkcije obrazovnog sistema nije da ljude prerađuje kao hranu za Moloha ekonomskog sistema • Treba da pomogne svakome da postane on sam u susretu sa drugima.

48. Učitelj, nastavnik profesor koji ima zadatak da prenese i objasni, je, prema Sokratovoj formuli “babica” • On pomaže inteligenciji učenika da se ispolji i njegovom humanitetu da se izgradi. • Uvođenje u obrazovanje ideje potčinjavanja društvu je inače laž, jer društvo nije statična kategorija, nezavisna od ljudskih težnji i odluka – društvo se izgrađuje, poboljšava, unapređuje

49. Kritike upućene personalizmu: “utopizam”, “idealizam”. • Ali šta je utopija? • Utopija nije sistem iluzija ni bekstvo od stvarnosti. Ona u sebi sadrži stvaralački principi princip nade. • Ideal, oličen u utopiji, je kvasac promena i preobražaja stvarnosti ili nekih njenih segmenata

50. Pravo pitanje je odakle dolazi tendencija, koja je toliko rasprostranjena, da se utopija smatra samo naivnom projekcijom želja ili iluzijom. • Cinizam ili ravnodušnost i rezignacija koji nalaze razne oblike samoopravdanja. • Na svaku novu ideju, svako smelo, nekonformističko, vedro pitanje “A zašto da ne?” kontrira se rezigniranim ili ciničnim protivpitanjem “A čemu?”