OSNOVI FINANSIJA

1. OSNOVI FINANSIJA Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 13 – Poslovno-finansijski sistem (poslovne finansije)

2. 1. FINANSIJSKA FUNKCIJA PREDUZEĆA • Finansijska funkcija predstavlja jednu od četiri osnovne poslovne funkcije u preduzeću : (1) nabavna funkcija , (2) proizvodna funkcija, (3) prodajna funkcija, i (4) finansijska funkcija. NABAVNA FUNKCIJA PROIZVODNA FUNKCIJA FINANSIJSKA FUNKCIJA PRODAJNA FUNKCIJA

3. Navedene četiri poslovne funkcije - čine “osnovne” poslovne funkcije u preduzeću i njima je neophodno adekvatno upravljati. • U tom kontekstu, upravljanje finansijskom funkcijom, odnosno finansijsko upravljanje u preduzeću, obuhvata upravljanje svim poslovima koji spadaju u zadatke finansijske funkcije preduzeća. • Otuda, suštinu poslovnih finansija čini izvršavanje poslova finansijske funkcije i to u sklopu integralnog procesa reprodukcije u preduzeću, a koji se može iskazati pomoću sledećeg obrasca : Sr N – R ....... P......... R1 – N 1 Pr • (1) Prva prometna sfera (N – R); (2) Proizvodna sfera (P) • (3) Druga prometna sfera (R – N1) Obrazac iskazuje TRI osnovne sfere procesa reprodukcije u preduzeću

4. Finansijska funkcija preduzeća čini “centralnu funkciju tokareprodukcije” jer se bez nje ne mogu odvijati ni ostale poslovne funkcije u preduzeću (nabavna, proizvodna i prodajna funkcija). • Prihvatanje ovakvog shvatanja finansijske funkcije, nameće zaključak da “de facto” postoji nekoliko povezanih segmenata finansijskog upravljanja u preduzeću, to su : • 1) Finansijsko upravljanje procesom nabavke • 2) Finansijsko upravljanje procesom proizvodnje • 3) Finansijsko upravljanje procesom realizacije (prodaje) • Opšti zaključak: Finansijska funkcija je jedna od osnovnih poslovnih funkcija u preduzeću koja ima svoje posebne zadatke. Od izvršenja njenih zadataka, zavisi izvršenje zadataka i svih ostalih poslovnih funkcija u preduzeću.

5. Međusobna povezanost poslovnih funkcija u preduzeću NABAVNA FUNKCIJA N - R FINANSIJSKA FUNKCIJA N...... ΔN PROIZVODNA FUNKCIJA ....... P....... TOKOVI – FAZE REPRODUKCIJE PRODAJNA FUNKCIJA R1......N1

6. a)Zadaci finansijske funkcije preduzeća • Sadržina i uloga finansijske funkcije preduzeća najbolje se može sagledati preko saznanja o osnovnim zadacima finansijske funkcije. • U široj literaturi prisutni su veoma različiti pristupi u definisanju zadataka finansijske funkcije preduzeća. Međutim, bez obzira na razlike u njihovoj klasifikaciji, oni uglavnom obuhvataju sledeće : 1) Pribavljanje novčanih sredstava za normalan tok poslovanja; 2) Korišćenje novčanih sredstava u poslovanju preduzeća; 3) Usklađivanje dinamike priliva novčanih sredstava sa rokovima dospeća obaveza plaćanja prema njihovim izvorima, odnosno održavanje likvidnosti preduzeća; 4) Regulisanje novčanih tokova i praćenje finansijskih odnosa 5) Kontrola racionalnosti upotrebe novčanih sredstava.

7. Zadaci finansijske funkcije preduzeća mogu se kategorizovati (diferencirati) u dve velike grupe : 1) Primarni zadaci (osnovni ili temeljni) 2) Sekundarni zadaci (tekući ili operativni) • Primarni zadaci finansijske funkcije obuhvataju : (a) Pribavljanje novčanih sredstava ; (b) Upotreba (ulaganje) novčanih sredstava ; (c) Vraćanje novčanih sredstava (usklađivanje rokova imobilizacije sredstava sa rokovima raspoloživosti izvora sredstava). • Sekundarni zadaci finansijske funkcije obuhvataju : • (a) Disponiranje novca ; (b) Kontrola novčanih dokumenata ; (c) Vođenje operativne (vanknjigovodstvene) evidencije; (d) Finan. planiranje ; (e) Finan. analiza ; (f) Finan. informisanje.

8. b) Organizacija finansijske funkcije preduzeća • Osnovni zadatak organizacije finansijske funkcije u preduzeću jeste da obezbedi što racionalnije vođenje finansijske politike preduzeća, efikasno izvršavanje finansijskih planova, vršenje finansijske analize i kontrole, kao i obezbeđenje potrebnih finansijskih informacija. • Finansijska funkcija u preduzeću organizuje se u skladu sa osnovnim načelima (principima) organizacije finansijske funkcije : (1) Načelo centralizacije – kada se svi primarni i sekundarni zadaci finansijske funkcije obavljaju centralizovano (obavlja ih samo jedna finansijska služba) ; (2) Načelo decentralizacije – kada se svi primarni i sekundarni zadaci finansijske funkcije obavljaju u više decentralizovanih finansijskih službi ; (3) Načelo kombinovane organizacije – kada se jedan deo zadataka fin. funkcije obavlja centralizovano, a drugi decentralizovano.

9. Konkretan oblik organizacije finansijske funkcije u preduzeću determinišu različiti faktori, među kojima se posebno ističu sledeći : (1) Organizaciona struktura preduzeća ; (2) Vrsta privredne delatnosti preduzeća ; (3) Obim zadataka i poslova finansijske funkcije ; (4) Važeće zakonske odredbe (5) Troškovi izvršavanja finansijske funkcije preduzeća ; (6) Raspoloživi izvori finansiranja ; (7) Raspoloživi kadrovski potencijal ; (8) Tehnička opremljenost finansijske funkcije ; • Organizaciona struktura finansijske funkcije nije u svim preduzećima ista. Međutim, bez obzira na razlike, može se reći da opšti model organizacije finansijske funkcije u preduzeću izgleda ovako :

10. Opšti model organizacije finansijske funkcije FINANSIJSKA FUNKCIJA PREDUZEĆA POSLOVI PRIBAVLJANJA I PLASMANA SREDSTAVA POSLOVI PLATNOG PROMETA I LIKVIDATURE POSLOVI FINANSIJSKOG UPRAVLJANJA Finansijsko poslovanje Potraživanja od kupaca Finansijsko planiranje Finansiranje razvoja (investic) Obaveze prema dobavljačima Finansijska kontrola Poslovni na finans. tržištu Likvidatura Finansijska analiza Poslovi osiguranja sredstava Blagajna Finansijsko izveštavanje

11. 2. FINANSIJSKA POLITIKAPREDUZEĆA • Polazeći od opšteg stava da je politika nauka o veštini upravljanja, pri čemu upravljanje uvek teži ostvarivanju određenih ciljeva, proizlazi da se politika može shvatiti kao nauka o ciljevima i načelima kao osnovnim izvorima saznanja koja se primenjuju da bi se ostvarili ciljevi. • Svaka politika mora da ima definisan cilj i mora da izabere ona načela po kojima će se raditi da bi se ostvario cilj. Pri tome, postoji korelaciona veza između cilja i načela. • Finansijska politika kao politika finansijske funkcije preduzeća ima svoj cilj i načela kao osnovne izvore saznanja po kojima se radi da bi se ostvario cilj. • Analogno rečenom, finansijska politika ima za cilj postizanje i održavanje finansijske snage preduzeća pomoću utvrđenih načela kojih se pridržava u izvršavanju svojih zadataka.

12. Finansijska politika je teorijska i praktična disciplina čiju suštinu čini traženje i donošenje odluka o osnovnim ciljevima preduzeća, kao i usmeravanje preduzeća prema tim ciljevima. • Finansijska politika se mora posmatrati u sklopu integralne poslovne politike preduzeća, jer čini njen deo. U kompleksu globalne poslovne politike preduzeća, finansijska politika pokriva tzv. finansijski aspekt koji se odnosi na osnovne finansijske ciljeve preduzeća. Stoga, finansijska politika čini novčani izraz ukupne poslovne politike. • Mada u literaturi postoje brojne definicije, finansijsku politiku je ipak teško precizno definisati. Najčešće se prihvata sledeća definicija : “Finansijska politika predstavlja aktivnost preduzeća na iznalaženju najpovoljnijih finansijskih rešenja u cilju postizanja maksimalnih finansijskih rezultata u ukupnom poslovanju preduzeća”.

13. Problematika finansijske politike je veoma složena, što nameće potrebu utvrđivanja brojnih parcijalnih finansijskih politika, koje se kvantitativno i kvalitativno konsoliduju u jedinstvenu finansijsku politiku preduzeća. Uži parcijalni segmente finansijske politike su : 1) Politika pribavljanja finansijskih sredstava 2) Politika finansiranja tokova reprodukcije 3) Politika plasmana viška finansijskih sredstava 4) Politika finansiranja investicija 5) Politika zajedničkih ulaganja 6) Politika likvidnosti i stvaranja finansijskih rezervi 7) Politika finansijske stabilnosti i raspodele ukupne dobiti • Sve navedene parcijalne finansijske politike čine delove integralne (ukupne) finansijske politike, pri čemu, između njih deluje tzv. “zakon povratne sprege” (feed back).

14. a) Klasifikacija finansijske politike preduzeća • U stručnoj literaturi postoje brojni modeli klasifikacije finansijske politike preduzeća, u zavisnosti od brojnih kriterijuma i različitih aspekata posmatranja. Međutim, najprihvatljivija je klasifikacija finansijske politike sa dinamičkog aspekta koja izgleda ovako : 1. OSNOVNA (KONSTITUTIVNA) FINANSIJSKA POLITIKA 1.1. Politika osnovnih načela finansijskog poslovanja 1.2. Politika finansijske snage preduzeća 1.3. Politika upravljanja finansijskim sredstvima 2. POSLOVNA (TEKUĆA) FINANSIJSKA POLITIKA 2.1. Tekuća politika finansiranja 2.2. Politika raspolaganja finansijskim sredstvima 2.3. Politika likvidnosti preduzeća 2.4. Politika sticanja prihoda, dobiti i njihove raspodele

15. 3. RAZVOJNA (STRATEŠKA) FINANSIJSKA POLITIKA 3.1. Politika akumuliranja i mobilizacije finansijskih sredstava 3.2. Politika finansiranja tržišnog razvoja preduzeća 3.3. Politika finansiranja tehničkog razvoja preduzeća 3.4. Politika finansiranja kadrovskog razvoja preduzeća 3.5. Politika finansijskih ulaganja preduzeća • Takođe, moguće je klasifikovati finansijsku politiku preduzeća i sa aspekta tzv. “problemskog područja”, gde se izdvaja sledeće : (1) Politika pribavljanja finansijskih sredstava (2) Politika korišćenja (plasmana) finansijskih sredstava (3) Politika likvidnosti preduzeća • Pri klasifikaciji finansijske politike, većina modela uvažava osnovne principe i načela koncipiranja zdrave finansijske politike preduzeća.

16. b) Načela finansijske politike preduzeća • Načela ili principi finansijske politike preduzeća predstavljaju ključnu osnovu vezano za saznanja koja determinišu načine rada u cilju ostvarivanja osnovnih ciljeva preduzeća (njegova finansijska snaga). • Zajednička karakteristika svih načela finansijske politike jeste da se ona nalaze u međusobnoj sprezi, jer su inteaktivno povezana. • Osnovni zadatak finansijske politike sastoji se u potrebi optimalnog usaglašavanja svih načela (principa) finansijske politike, gde spada : (a) Načelo finansijske stabilnosti (b) Načelo likvidnosti (c) Načelo rentabilnosti (d) Načelo finansijske elastičnosti (e) Načelo finansijske nezavisnosti (f) Načelo finansijske snage

17. (1) Načelo finansijske stabilnosti • Ovo načelo polazi od odnosa između dugoročno vezanih sredstava i sopstvenog kapitala uvećanog za dugoročno pozajmljeni kapital. Ovaj odnos treba da iznosi maksimalno 1, ili da je manji od 1. • Ako njihov međusobni odnos iznosi 1, onda su dugoročno vezana sredstva pokrivena sopstvenim i pozajmljenim kapitalom, što znači da je prisutna dugoročna finansijska ravnoteža, odnosno : DVS : (SK + DPK) = 1 • Ako je njihov međusobni odnos manji od 1, onda su dugoročno vezana sredstva manja od sopstvenog i pozajmljenog kapitala, što znači da se dugoročna finansijska ravnoteža pomera prema izvorima sredstava. • Odnos sopstvenog i dugoročno pozajmljenog kapitala treba u preduzeću definisati tako da sopstveni kapital ostvaruje dominantan uticaj u izvorima sredstava preduzeća, je je on trajno raspoloživ.

18. (2) Načelo likvidnosti • Ovo načelo definiše se kao sposobnost preduzeća da u svakom trenutku može izmiriti svoje dospele obaveze. • Osim likvidnosti preduzeća, postoji i izraz “likvidnost sredstava”. Likvidna sredstva su novac, a ostali oblici sredstava se kategorizuju u različite grupe prema brzini njihovog pretvaranja u novac, i to : - Primarna likvidnost (unovčivost je trenutna – odmah) - Sekundarna likvidnost (unovčivost je do 30 dana) - Tercijalna likvidnost (unovčivost je duže od 30 dana) • Brzina pretvaranja imobilisanih sredstava u novac zavisi od roka u kome su sredstva imobilisana (vezana), kao i od rizika njihovog pretvaranja u novac (bez gubitka).

19. (3) Načelo rentabilnosti • Ovo načelo u osnovi znači zarađivačku snagu preduzeća i pokazuje koliko svaki dinar angažovanih sredstava donosi zarade preduzeću. • Rentabilnost predstavlja težnju preduzeća da ostvari što povoljniji rezultat poslovanja (dobit) u odnosu na angažovana sredstva. Pri tome, što je odnos dobiti prema angažovanim sredstvima veći, to je i rentabilnost veća, i obrnuto. • Rentabilnost se utvrđuje odnosom dobiti i angažovanih sredstava, budući da dobit u suštini predstavlja zaradu preduzeća. • Pokazatelji rentabilnosti preduzeća mogu biti parcijalni i globalni. • Parcijalni pokazatelji rentabilnosti - utvrđuju se samo iz bilansa uspeha, to su : (a) stopa poslovnog dobitka, i (b) stopa neto dobitka. • Globalni ili sintetički pokazatelji rentabilnosti - utvrđuju se na osnovu podataka oba bilansa (bilansa stanja i bilansa uspeha). To su različite stope prinosa : (a) stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva i (b) stopa prinosa na sopstvena sredstva.

20. (4) Načelo finansijske elastičnosti • Ovo načelo u osnovi znači sposobnost preduzeća da pribavi jeftine izvore finansiranja (tuđa sredstva) i to u pravo vreme i u potrebnom obimu, kao i njegovu sposobnost da izvrši povraćaj tih sredstava kreditorima i to bez kratkoročnih i dugoročnih posledica na likvidnost preduzeća i njegovo kontinuirano poslovanje. • Mogućnost preduzeća da pribavi dopunske izvore finansiranja zavisi od dva ključna faktora : (1) Stanja ponude i tražnje kapitala na finansijskom tržištu, i (2) Kreditne sposobnosti preduzeća. • U uslovima kada je na finansijskom tržištu veća ponuda od tražnje za kapitalom, onda cena (kamata) kapitala pada i obrnuto. • Ocena kreditne sposobnosti preduzeća nalazi se u domenu interesa davaoca kredita (banke) i ona direktno zavisi od finansijskog položaja preduzeća, rentabilnosti, buduće likvidnosti preduezća, i njegove konkurentnosti sa sličnim preduzećima u istoj grani.

21. (5) Načelo finansijske nezavisnosti • Ovo načelo polazi od zahteva da preduzeće treba da bude u što većoj meri nezavisno od poverilaca preduzeća. S tim u vezi, dužnička zavisnost preduzeća uglavnom zavisi od sledećih faktora: (a) Načina dobijanja kredita i instrumenata njegovog obezbeđenja; (b) Ukupnih obaveza prema dobavljačima i broja dobavljača; (c) Veličine neto dobitka i rentabilnosti poslovanja preduzeća. • Ako preduzeće izvore finansiranja pribavlja uz hipoteku, onda ono neće imati slobodu u raspolaganja svoje založene imovine i obrnuto. • Ako preduzeće ima veći broj dobavljača - onda je manja njegova zavisnost od istih. Takođe, važi i obrnuto, ako preduzeće ima manji broj dobavljača – onda je veća njegova zavisnost od istih. • Nedostatak neto dobitka i rentabilnosti poslovanja povećava dužničku zavisnost preduzeća od poverilaca i smanjuje kapital firme.

22. (6) Načelo finansijske snage • Ovo načelo finansijske politike predueća podrazumeva određeni skup više načela koja se mogu grupisati na sledeći način : (1) Načelo racionalnog finansiranja (2) Načelo likvidnosti (3) Načelo sigurnosti (4) Načelo rentabilnosti (5) Načelo finansijalnosti (6) Načelo akumulacije i mobilizacije finansijskih sredstava • Sva navedena načela međusobno su povezana, tako da u svojoj interaktivnoj povezanosti čine “načelo finansijske snage preduzeća”. • Finansijska snaga preduzeća može se posmatrati u dvostrukom smislu : kvantitativno i kvalitativno. Primat pripada kvalitativnom aspektu finansijske snage preduzeća.

23. c) Faktori finansijske politike preduzeća • Svi relevantni faktori finansijske politike preduzeća najčešće se klasifikuju u dve osnovne grupe : (1) Eksterni, i (2) Interni. • Eksterni (spoljni) faktori – objektivnog su karaktera i na njih se ne može uticati. Oni su veoma brojni, a najznačajniji među njima su : 1) Privredno-finansijski sistem, i 2) Tržišni uslovi privređivanja. • Interni (unutrašnji) faktori – odnose se na sva ona dejstva koja su izazvana u okviru samog preduzeća, te se na njih može uticati, odnosno preduzeće o njima može po pravilu samostalno odlučivati. • Interni faktori finansijske politike preduzeća su veoma brojni, ali se oni najčešćće grupišu u dve velike grupe, i to : • (a) Faktori koji proizlaze iz poslovnih planova preduzeća, i • (b) Faktori koji proizlaze iz organizacione strukture preduzeća.

24. 3. PRAVILA FINANSIRANJA • Pod pravilima finansiranja podrazumevaju se kriterijumi za izbor sredstava finansiranja, odnosno norme za pribavljanje kapitala. • Osnovna svrha pravila finansiranja jeste da preduzećima posluže kao osnovne smernice za donošenje valjanih odluka o finansiranju. • Pravila finansiranja poslovnih sredstava preduzeća nastala su kao rezultat pokušaja finansijske teorije i prakse da identifikuju i postave “univerzalne norme” koje bi važile za sve privredne subjekte i za sve uslove privređivanja (klasična ili tradicionalna pravila finansiranja). • Pravila finansiranja u kvantitativnom smislu određuju sledeće : • (a) Strukturu izvora sredstava prema poreklu i roku rasploživosti, što čini tzv. “vertikalna pravila finansiranja”, i (b) Relacije (odnose) pojedinih delova sredstava posmatranih po roku imobilizacije i pojedinih delova izvora sredstava posmatranih po roku raspoloživosti, što čini tzv. “horizontalna pravila finansiranja”

25. Značaj pravila finansiranja • Vertikalna pravila finansiranja – polaze od pretpostavke da se kroz strukturu izvora sredstava obezbedi sigurnost dužnika i poverioca, rentabilnost uloženih sredstava i autonomija dužnika. • Horizontalna pravila finansiranja – polaze od pretpostavke da se kroz relacije (odnose) pojedinih delova sredstava obezbedi likvidnost preduzeća. • Ovako postavljena pravila finansiranja imaju višestruki značaj : (1) Svako preduzeće unapred zna kako treba da oblikuje strukturu izvora sredstava i kako da postave relacije (odnose) između pojedinih delova sredstava i izvor asredstava; (2) Pravila finansiranja imaju ulogu normale, pra se stvarno stanje upoređuje sa normalom, u smislu merenja stepena odstupanja. • (3) Pri oceni kreditne sposobnosti dužnika, pravila finansiranja imaju ulogu kriterijuma za kvalifikaciju dužnika kao kreditnog sposobnog.

26. (a) Vertikalna pravila finansiranja • Vertikalna pravila finansiranja tiču se sastava kapitala preduzeća, i to prema poreklu i ročnosti. Ova pravila se odnose na pasivu bilansa stanja i pojavljuju se u vidu sledećih zahteva - pojedinačnih pravila: 1) Pravilo za odnos sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu; 2) Pravilo za odnos rezervi prema nominalnom kapitalu; 3) Pravilo za odnos dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu. (1) Pravilo za odnos sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu – javlja se u dvostrukoj formi: (a) kao fiksni odnos između sopstvenog i pozajmljenog kapitala (gde se optimalnim smatra odnos 2:1 ili 3:1 sopstvenog i tuđeg kapitala); (b) kao donji limit ili minimalni zahtev u pogledu odnosa sopstvenog i pozajmljenog kapitala, gde se najčešće kao donja granica uzima jednakost sopstvenog i pozajmljenog kapitala, odnosno 50% : 50%.

27. (2) Pravilo za odnos rezervi prema nominalnom kapitalu – polazi od zahteva da preduzeće, u skladu sa načelom sigurnosti, treba da obrazuje odgovarajuće rezrve za obezbeđenje nominalnog kapitala. • U finansijskoj teoriji preovladava shvatanje da rezerve treba da iznose 50% od sopstvenog kapitala, odnosno 25% od ukupnog kapitala (naravno, respektujući pravilo o jednakosti sopstvenog i pozajmljenog kapitala preduzeća - u smislu 50% : 50%). • Mada je činjenica da postojanje rezervi za preduzeće uvek znači dodatnu sigurnost, ipak se može reći da ovo pravilo finansiranja nijeu praksi naišlo na širu primenu. • Osnovni razlog tome, jeste potrebno vreme za formiranje rezervi, i stim u vezi, okolnosti u kojima bi se našla novo-formirana preduzeća, u slučaju da se ovo pravilo potpuno i striktno primenjuje.

28. (3) Pravilo za odnos dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu – nije postavljeno u formi fiksnih relacija ili normi, budući da je ovo pravilo veoma različito za pojedina preduzeća. • Naime, odnos dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu uslovljen je strukturom imovine (odnos stalne i obrtne imovine) koja se razlikuje od preduzeća do preduzeća. • Iz tih razloga, nije bilo pokušaja da se fiksiraju odnosi dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu preduzeća, već se preporučuje da taj odnos bude takav da odgovara potrebama konkretnog preduzeća. • Sigurnost preduzeća se povećava većim učešćem dugoročnog u ukupnom kapitalu. Kratkoročni kapital se vraća u kratkim rokovima, pa zbog toga preduzeće dolazi u poziciju manje sigurnosti. • Odnos između dugoročnog i kratkoročnog kapitala treba da se kreće ispod kritične tačke na kojoj davaoci kratkoročnih kredita mogu da ugrožavaju kontinuitet poslovanja i nezavisnost preduzeća.

29. b) Horizontalna pravila finansiranja • Horizontalna pravila finansiranja polaze od pretpostavke da se kroz relacije (odnos) pojedinih delova sredstava i pojedinih delova izvora sredstavaobezbeđuje likvidnost preduzeća. • Horizontalna pravila finansiranja se odnose i na aktivu i na pasivu bilansa stanja, a izražavaju se u vidu sledećih zahteva, odnosno pojedinačnih pravila finansiranja : 1) Zlatno bankarsko pravilo finansiranja 2) Zlatna bilansna pravila finansiranja 3) Ostala pravila finansiranja 1) Zlatno bankarsko pravilo finansiranja – u osnovi se zasniva na težnji banaka da u svakom trenutku održe svoju likvidnost, što se postiže podudarnošću aktivnih i pasivnih kreditnih poslova banaka.

30. Shodno ovom pravilu – banke ne bi smele primljeni tuđi kapital (pasivni kreditni poslovi) da koriste i plasiraju (aktivni kreditni poslovi) pod znatno povoljnijim vremenskim uslovima od onih pod kojima j ekapital dobijen. • Mora postojati jednakost kvantiteta i kvaliteta primljenih i plasiranih kredita banke, što de facto znači : “kratkoročno dobijena novčana sredstva treba da budu uložena kratkoročno, a dugoročno dobijena novčana sredstva treba da budu uložena dugoročno”. • Primenjeno na privredna preduzeća, bankarsko pravilo finansiranja znači u suštini zahtev da se likvidnost preduzeća obezbeđuje usaglašavanjem vremena imobilizacije imovinskih delova i rokova dospeća kapitala uloženog za nabavku pojedinih imovinskih delova. • Drugim rečima, mora postojati podudarnost između vremena angažovanja (ročnosti) poslovnih sredstava preduzeća i trajanja rspoloživosti (dospelosti) pozajmljenog kapitala preduzeća.

31. 2) Zlatna bilansna pravila finansiranja – predstavljaju aplikaciju i adaptaciju bankarskog pravila finansiranja na privredna preduzeća. • Prema svojim zahtevima i idejama na kojima se zasnivaju izvučena su dva osnovna bilansna pravila finansiranja, to su : (a) Bilansno pravilo u užem smislu, i (b) Bilansno pravilo u širem smislu • Bilansno pravilo u užem smislu – zahteva da stalna imovina bude finansirana iz dugoročnih izvora, a obrtna imovina da bude finansirana iz kratkoorčnih izvora. Međutim, primena osnovnih postulata samo ovog pravila ne obezbeđuje likvidnost preduzeća. • Bilansno pravilo u širem smislu – zahteva da pored stalne imovine i deo obrtne imovine bude finansiran iz dugoročnih izvora. Ovo proširenje bilansnog pravila i na deo obrtne imovine bazira se na stavu da jedan deo obrtnih sredstava ima karakter stalno imobilisanih sredstava, kao i stalna imovina (tzv. “gvozdene zalihe”).

32. 3) Ostala pravila finansiranja – razvijena su od strane američke bankarske prakse, a najčešće se odnose na dva osnovna pravila : (a) Pravilo finansiranja 1 : 1 (“acid test), i (b) Pravilo finansiranja 2 : 1 (“current ratio”). • Pravilo finansiranja 1 : 1 - poznato je pod nazivom “acid test” i po svojoj suštini predstavlja rigorozniji zahtev od bilansnog pravila u širem smislu, jer traži pokrivenost ukupnih zaliha (ne samo “gvozdenih”) dugoročnim izvorima finansiranja. • Pravilo finansiranja 2 : 1 - poznato je pod nazivom “current ratio”, i po svojoj suštini sadrži zahtev za likvidnošću preduzeća. Ovo pravilo zahteva da odnos ukupne obrtne imovine i kratkoročnih obaveza iznosi najmanje 2:1, kao uslov koji obezbeđuje likvidnost preduzeća. • Pravilo 2 : 1, u suštini glasi : “platežna sposobnost (likvidnost) preduzeća je postignuta ako je polovina obrtnih sredstava preduzeća pokrivena kratkoročnim obavezama”.

33. 4. OBLICI FINANSIRANJA PREDUZEĆA • Finansiranje u osnovi znači obezbediti i staviti sredstva na raspolaganje organima upravljanja preduzeća (menadžmentu), kako bi njihovim angažovanjem (ulaganjem) oni osigurali sigurnost i samostalnost u poslovanju preduzeća. • Sredstva koja su potrebna za tekuće poslovanje preduzeća čine finansiranje u “širem smislu”, dok finansiranje u “užem smislu” čine nova ulaganja u procesu rada jer se time povećavaju ukupna sredstva. • Osnovni ekonomski razlog za finansiranje preduzeća leži u potrebi snabdevanja rada potrebnim sredstvima. Na taj način, finansiranjem se obuhvataju “proizvodnja” i “promet”. • Analogno navedenom, potrebe za finansiranjem “proizvodnje” vezane su za izgradnju odgovarajućih proizvodnih kapaciteta, za nabavku sredstava rada i za finansiranje zaliha i repromaterijala. • Potrebe za finansiranjem “prometa” vezane su za izgradnju prodajnih objekata i nabavku inventara, za potrebe određenih zaliha robe koje se formiraju u cilju sigurnijeg i potpunijeg snabdevanja tržišta.

34. U kontekstu navedenog, proizlazi zaključak da u ekonomske razloge finansiranja, pre svega, spadaju : finansiranje proizvodnje, finansiranje prometa, finansiranje novih investicija i finansiranje sanacije preduzeća, ali takđe i finansiranje stanova za zaposlene, obrazovanje kadrova, itd. • Izvori sredfstava za finansiranje preduzeća mogu se svrstati u dve osnovne grupe, to su : (1) izvori sopstvenih sredstava, i (2) izvori tuđih sredstava. Pri tome, postoje i brojni oblici finansiranja preduzeća među kojima su posebno značajni sledeći : (a) samofinansiranje, (b) kreditiranje, i (c) specifičn i oblici finansiranja preduzeća kao što su : (1) finansiranje iz autonomnih izvora, (2) finansiranje putem lizinga, (3) finansiranje putem faktoringa i (4) finansiranje putem forfetinga. • Sledstveno navedenom, u nastavku izlaganja svakom od navedenih ovblika finansiranja preduzeća posvetićemo dužnu pažnju u cilju sagledavanja njihovih najbitinijih karakteristika.

35. a) Samofinansiranje preduzeća • Pod pojmom samofinansiranja (autofinansiranja) podrazumeva se takav oblik finansiranja procesa reprodukcije koji se vrši iz sopstvenih izvora preduzeća. Pri tome, ključni preduslov samofinansiranja svakog preduzeća jeste “rentabilnost” poslovanja. Zbog toga, rentabilnost poslovanja i proces samofinansiranja preduzeća najčešće se dovode u direktnu vezu. Drugim rečima, to znači da bi preduzeće moglo svoje tokove reprodukcije finansirati iz sopstvenih izvora neophodno je da prethodno ostvari pozitivan finansijski rezultat (dobit). Inače, sredstva za samofinansiranje preduzeća dele se na : (a) bruto sredstva, i (b) neto sredstva. • (a) Bruto sredstva za samofinansiranje - odnose se na sredstva koja su stvorena u preduzeću. Ova sredstva jednaka su zbiru amortizacije, ostvarene akumulacije i naplaćene glavnice od dugoročnih plasmana. Analogno tome, “bruto” sredstva za samofinansiranje mogu se predstaviti i u obliku jednostavne matematičke relacije, odnosno : Bruto sredstva za = Amortizacija + Akumulacija + Naplaćena glavnica od samofinansiranje dugoročnih plasmana

36. (b) Neto sredstva za samofinansiranje - dobijaju se tako što se od “bruto” sredstava za samofinansiranje oduzme glavnica koja dospeva za otplatu pozajmljenih dugoročnih sredstava (dugoročnih dugova). Analogno navedenom, “neto” sredstva za samofinansiranje mogu se predstaviti i u obliku jednostavne matematičke relacije, odnosno : Neto sredstva za = Bruto sredstva za - Glavnica koja dospeva za otplatu samofinansiranje samofinansiranje pozajmljenih dugoročnih sredstava • Ako se proces samofinansiranja vrši prema nameni izvora sredstava, onda je moguće govoriti o “trajnom” i “privremenom” samofinansiranju. Pri tome, trajno samofinansiranje polazi od trajnih izvora sredstava, a to su amortizacija i akumulacija. Privremeno samofinansiranje podrazumeva finansiranje tokova reprodukcije iz sredstava fondova preduzeća (rezervnog fonda, fonda zajedničke potrošnje, fonda solidarnosti itd.). • Osnovni interni izvori samofinansiranja preduzeća su : (1) amortizacija, i (2) sredstva akumulacije izdvojena u poslovni fond.

37. (1) Amortizacija- predstavlja specifičan oblik samofinansiranja preduzeća. Njena specifičnost se ogleda u tome što se ne povećava obim sredstava, već se vrši transformacija sredstava iz materijalnog u novčani oblik. Ova transformacija odvija se u kontinuitetu. Amortizacija je trošak proizvodnje i svojom veličinom utiče na veličinu dobiti. Amortizaciju treba trransformisati u novčani oblik nakon realizacije gotovih proizvoda, zato što se jedan deo obračunate amortizacije nalazi u zalihama nedovršene proizvodnje, zalihama gotovih proizvoda i u potraživanjima od kupaca. Amortizacija kao izvor sredstava za samofinansiranje upotrebljava se za samofinansiranje kako proste teko i proširene reprodukcije, mada je po svojoj prirodi predodređena za finansiranje proste reprodukcije. • (2) Akumulacija - podrazumeva finansiranje reprodukcije preduzeća iz naplaćenog i izdvojenog dela čistog dohotka u poslovni fond. Akumulacija preduzeća predstavlja varijabilnu veličinu koja zavisi od mnogih internih i eksternih faktora. Novčana akumulacija može se koristiti za dugoročnu upotrebu za tri osnovne namene, to su :

38. (a) Za nova dugoročna ulaganja (tj. za finansiranje investicija); (b) Za dugoročne finansijske plasmane (tj. za povećanje finansijske aktive); (c) Za otplatu dugoročnih obaveza (tj. za smanjenje zaduženosti). • Osnovne prednosti samofinansiranja - ogledaju se u sledećem : - samofinansiranje je najjeftiniji oblik finansiranja preduzeća; - veća finansijska samostalnost i nezavisnost preduzeća; - amortizacija i akumulacija su najsigurniji i najstabilniji izvori finansiranja; - samofinansiranje povoljno utiče na finansijski rezultat poslovanja. • Osnovni nedostaci samofinansiranja - ogledaju se u sledećem : - nedovoljna usklađenost raspoloživih i potrebnih novčanih sredstava; - negativan uticaj na rast cena proizvoda po osnovu ubrzane amortizacije; - izmicianje selektivnom delovanju zakona tržišta, novca i kamata (kod preduzeća koja nove investicije finansiraju isključivo iz amoirtizacije i akumulacije, čime se onemogućava racionalna alikacija akumulacije u najrentabilnija ulaganja).

39. b) Finansiranje putem bankarskih kredita • Potrebe preduzeća za finansijskim sredstvima su stalne, a njihova visina zavisi od obima poslovne aktivnosti preduzeća i brzine cirkulacije sredstava. Budući da sopstveni izvori finansiranja često nisu dovoljni, preduzeće je prinuđeno da koristi i pozajmljene (tuđe) izvore za potrebe finansiranja reprodukcije. Ova sredstva stoje na raspolaganju preduzeću obično u formi bankarskih kredita, pri čemu se za njihovo korišćenje plaća naknada u vidu kamate. Stoga, kreditiranje kao jedan od oblika finansiranja preduzeća zaslužuje posebnu pažnju. • U cilju potpunijeg shvatanja bankarskog kredita kao oblika finansiranja procesa reprodukcije preduzeća, posebnu pažnju zaslužuje pitanje kamatne stope kao cene kredita. Naime, kamatna stopa predstavlja naknadu u novcu za privremeno ustupanje ili korišćenje novčanih sredstava. Analogno tome, proizlazi da kamatna stopa predstavlja odnos veličine godišnje kamate i visine kredita, odnosno : K tKs - kamatna stopa Ks = -------------------- x 100Kt - godišnja kamata BkBk - bankarski kredit (zajmovni kapital)

40. Na osnovu prethodnog obrasca, vidi se da kamatnu stopu određuju dve osnovne determinante, to su : - kamata, kao izraz nivoa cene za određenu vrednost kapitala; - bankarski kredit, tj. njegova visina; • Međutim, nas ovde prvenstveno interesuje sledeće pitanje : Koje su to determinante kamatne stope posmatrano sa mikro-aspekta, tj. sa aspekta preduzeća. U tom kontekstu, treba imati u vidu da je za svako preduzeće moguće utvrditi visinu kamatne stope koju ono može plaćati, a da pri tome ne ugrozi vlastitu akumulaciju. • S tim u vezi, neophodno je najpre definisati kategoriju “bruto akumulacije”. Naime, bruto akumulacija predstavlja povećanje ili prirast vrednosti na uložena sredstva koja se raspodeljuju između ulagača i poverilaca koji su pozajmili novčana sredstva. Ona se može predstaviti pomoću sledeće matematičke relacije : Bruto akumulacija = Vlastita akumulacija + Naknada za korišćenje tuđih sredstava

41. Dalje, množenjem bruto akumulacije sa 100, i deljenjem dobijenog iznosa sa prosečno angažovanim (uloženim) sredstvima dobija se odgovarajuća stopa bruto akumulacije, što se može predstaviti u formi sledećeg odnosa : Bruto akumulacija x 100 Stopa bruto akumulacije = ------------------------------------- Prosečna uložena sredstva • Na osnovu prethodno izloženih odnosa, vidi se da stopa bruto akumulacije predstavlja procenat prinosa na prosečno uložena sredstva. Primera radi, ako je stopa bruto akumulacije 20% onda to znači da se na svakih 100 uloženih novčanih jedinica ostvaruje prirast (zarada) od 20 novčanih jedinica. Na ovaj način, ujedno je određena i gornja granica kamatne stope, za preduzeće, jer se uzimanje kredita ne isplati ako je kamatna stopa veća od stope bruto akumulacije preduzeća. S tim u vezi imamo tri slučaja : (1) Ks > SBa (Kamatna stopa je veća od stope bruto akumulacije) (2) Ks < SBa (Kamatna stopa je manja od stope bruto akumulacije) (3) Ks = SBa (Kamatna stopa je jednaka stopi bruto akumulacije)

42. (1) Ako je kamatna stopa veća od stope bruto akumulacije preduzeća, onda je cena pozajmljenih sredstava (kredita) veća od prinosa koji se ostvaruje korišćenjem tih sredstava, što znači da se uzimanje kredita ne isplati. Analogno tome, preduzeće neće preferirati uzimanje bankarskih kredita. • (2) Ako je kamatna stopa manja od bruto akumulacije preduzeća, onda je cena pozajmljenih sredstava (kredita) manja od prinosa koji se ostvaruje korišćenjem tih sredstava, što znači da se uzimanje kredita isplati. Analogno tome, preduzeće će preferirati uzimanje bankarskih kredita. • (3) Ako je kamatna stopa jednaka stopi bruto akumulacije preduzeća, onda onda se vlastita akumulacija u apsolutnom i relativnom iznosu niti se povećava, niti se smanjuje, što dovodi do tzv. indiferentnog položaja preduzeća u odnosu na uzimanje bankarskih kredita za finansiranje procesa reprodukcije. • Na kraju, treba pomenuti i osnovne prednosti, odnosno nedostatke finansiranja procesa reprodukcije putem bankarskih kredita.

43. Osnovne prednosti - finansiranja putem bankarskih kredita su : - U uslovima nedovoljnosti sredstava, preduzeće putem bankarskih kredita supstituiše vlastita novčana sredstva stvarajući uslove za nesmetan tok reprodukcije preduzeća; - U uslovima viška sredstava, preduzeće ta sredstva plasira putem kredita u neka druga preduzeća povećavajući tako ukupan prihod naplatom kamata; • Osnovni nedostaci - finansiranja putem bankarskih kredita su : - Povećavanje direktnih troškova poslovanja preduzeća; - Podređen, a često i zavisan položaj prema bankama; - Stimulisanje maksimiziranja dobiti davaoca kredita (banke); - Rast rizika nelikvidnosti preduzeća (kod prekomernog uzimanja kredita).

44. c) Specifični oblici finansiranja preduzeća • Specifični oblici finansiranja preduzeća obuhvataju sve one oblike koji su na određeni način specifični po svom nastanku, trajanju i korišćenju sredstava. Stoga, specifični oblici finansiranja preduzeća nazivaju se i “alternativnim” a često i “savremenim” oblicima finansiranja. Oni imaju ogroman značaj u savremenoj tržišnoj privredi, a među njima treba posebno izdvojiti sledeće oblike finansiranja preduzeća : (1) Finansiranje iz autonomnih izvora ; (2) Finansiranje putem lizinga ; (3) Finansiranje putem faktoringa ; (4) Finansiranje putem forfetinga. • (1) Finansiranje iz autonomnih izvora - predstavlja finansiranje tekućih potreba i obrtnih sredstava iz izvora koji se javljaju spontano i autonomno. Naime, finansiranje iz autonomnih izvora vezuje se za veoma raznovrsnu grupu izvora finansiranja čije je osnovno obeležje da nastaju u međusobnim odnosima preduzeća, pre svega, u delu dospelih a neplaćenih obaveza.

45. (2) Finansiranje putem lizinga - podrazumeva finansijske transakcije u kojima jedno preduzeće, umesto da izvrši kupovinu potrebne opreme ono traži od specijalizovane institucije opremu u zakup na određeni rok ( u kome se može amortizovati oprema). Zbog toga, kod lizing aranžmana ne dolazi do promene vlasništva. Osnovni princip lizinga jeste da davalac lizinga zadržava “pravno vlasništvo” nad predmetom lizinga, dok primalac lizinga stiče “ekonomsko vlasništvo”. • Osnovne prednosti - finansiranja putem lizinga ogledaju se u sledećem : - Lizingom se eliminiše problem kreditiranja kupca; - Lizing naknada se može otplaćivati iz dela dobiti; - Lizing naknada ima tretman rashoda tj. tereti troškove poslovanja; • Osnovni nedostaci - finansiranja putem lizinga ogledaju se u sledećem : - Lizing spada u relativno skupe oblike finansiranja preduzeća; - Lizing naknada ne uključuje i marketing proizvoda i usluga;

46. (3) Finansiranje putem faktoringa - predstavlja specifičan oblik pribavljanja sredstava i to putem prodaje potraživanja. Generalno gledano, faktoring se definiše kao prodaja potraživanja od strane preduzeća posredničkoj organizaciji (tzv. faktoru ili faktoring organizaciji) koja otkupljuje potraživanje i snosi sav rizik eventualne nemogućnosti naplate otkupljenih potraživanja. • Otkup potraživanja kod faktoringa vrši se pre roka dospeća, pri čemu preduzeće faktoring odmah isplaćuje deo potraživanja u visini od 80% preduzeću klijentu, dok preostali iznos od 20% koristi se za korekcije potraživanja i stavlja se na raspolaganje klijentu posle naplate potraživanja od strane faktoring preduzeća. Faktoring preduzeće naplaćuje proviziju najčešće 3% od iznosa potraživanja faktoring usluge. • Osnovni subjekti koji učestvuju u obavljanju faktoring poslova su : klijent,kupac i faktor. Klijent je subjekt koji proizvodi robu i sa kojim faktor zaključuje poseban ugovor. Kupac je subjekt koji kupuje robu od proizvođača i koji postaje dužnik faktora. Faktor je organizacija koja od svojih klijenata otkupljuje fakturisane iznose u dužem vremenskom razmaku

47. (4) Finansiranje putem forfetinga - javlja se kod krupnih pojedinačnih poslova o isporuci opreme, izgradnji objekata po sistemu “ključ u ruke” ili izvođenja investicionih radova sa odloženim rokovima plaćanja od jedne do nekoliko godina. • Suština ugovora o forfetingu, ogleda se u tome da banka (forfeter) preuzima od svog komitenta potraživanje koje ovaj ima prema trećem licu (kupcu), a koje joj komitent (prodavac) cedira uz prenos instrumenata za naplatu potraživanja o rokovima dospeća koje je ugovorio sa kupcem. Pri tome, banka se obavezuje da će snositi rizik naplate cediranih potraživanja, tj. da neće traažiti regresiranje nenaplaćenih potraživanja od prodavca. • Imajući u vidu da su cedirana potraživanja veća od date gotovine prodavcu (za iznos kamate, provizije i troškova) banka time ostvaruje prihod u visini razlike između cediranih potraživanja i date gotovine. Kod forfetinga je veoma značajan bonitet trećeg lica od kojeg se naplaćuje potraživanje. Pri tome, prenos potraživanja može biti u obliku : (a) prenos cesijom, (b) prenos dokumentarnim akreditivom, i (c) forfetiranje na osnovu otkupa menica.

48. d) Optimalna kombinacija finansiranja preduzeća • Na osnvu prethodnih razmatranja, moglo se videti da preduzeće potrebna novčana sredstva može pribavljati iz različitih internih i eksternih izvora. Pri tome, svi ti izvori sredstava nisu uvek prihvatljivi i dostupni. Jedni izvori su jeftiniji dok su drugi skuplji, treći su nesigurni i rizični, a četvrti ne odgovaraju po ročnosti itd. Takođe, na osnovu prednosti i nedostataka pojedinih izvora finansiranja moglo se videti da ne postoji jedan izvor koji bi imao apsolutnu prednost nad drugim izvorima finansiranja. Zbog toga, svako preduzeće mora između raspoloživih izvora izabrati “optimalnu kombinaciju” izvora finansiranja. • Pod optimalnom kombinacijom izvora finansiranja treba podrazumevati onu kombinaciju internih i eksternih izvora finansiranja koja obaezbeđuje optimalne rezultate sa aspekta likvidnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti finansiranja i poslovanja preduzeća. Analogno tome, neophodno je definisati i prikazati optimalno finansiranje preduzeća upravo sa pomenutih aspekata : (1) likvidnosti, (2) ekonomičnosti, i (3) rentabilnosti.

49. (1) Sa aspekta likvidnosti - optimalno finansiranje preduzeća, tj. optimalna likvidnost postiže se ako je preduzeće svakodnevno sposobno da izmiri sve svoje dospele obaveze plaćanj abez ograničenja u smislu visine i roka, sa održavanjem minimalne likvidne rezerve koja obezbeđuje potpunu platežnu sposobnost i minimalno smanjuje rentabilnost u odnosu na moguću. • U kontekstu navedenog, da bi se postiglo optimalno stanje likvidnosti u preduzeću mora u svakom momentu postojati “finansijska ravnoteža” između raspoloživih novčanih sredstava uvećanih za likvidnu rezervu, s jedne strane, i dospelih obaveza, s druge strane. To znači da mora biti zadovoljena sledeća matematička relacija : Raspoloživa novčana sredstva + Minimalna likvidna rezerva = Dospele obaveze plaćanja • Iz navedene relacije, jasno se vidi da svako odstupanje od navedenog odnosa dovodi do narušavanja optimalne likvidnosti. Naime, ako je likvidna rezerva veća od minimalne, onda postoji prekomerna likvidnost koja se negativno odražava na rentabilnost. Obrnuto, ako je likvidna rezerva manja od minimalne, onda je likvidnost preduzeća ugrožena.

50. (2) Sa aspekta ekonomičnosti - optimalno finansiranje preduzeća, odnosno optimalna ekonomičnost postiže se ako su ostvareni najmanji troškovi pribavljanja novčanih sredstava po jedinici pribavljenih novčanih sredstava. To znači, da mora biti zadovoljena sledeća matematička relacija : Troškovi pribavljanjaTroškovi korišćenja novčanih sredstava + novčanih sredstava ------------------------------------------------------------------ = Minimalni troškovi po Ukupno pribavljena novčana sredstva novčanoj jedinici • Iz navedene relacije, jasno se vidi da veličina troškova pribavljanja i korišćenja novčanih sredstava utiče na ekonomičnost finansiranja, ali utiče i na rentabilnost korišćenja sredstava, jer veći troškovi finansiranja smanjuju rentabilnost preduzeća. Međutim, da bi se što tačnije dobili troškovi po novčanoj jedinici trebalo bi kod sredstava koja se obezbeđuju iz vlastitih izvora dodati i tzv. indirektne troškove, tj. troškove neadekvatnog korišćenja sredstava u vidu izgubljene dobiti koja bi bila ostvarena u slučaju da su sredstva bila uložena izvan preduzeća. Na taj način, moguće je utvrditi ekonomičnost sopstvenih izvora i ekonomičnost tuđih izvora sredstava.