Download

OSNOVI FINANSIJA






Advertisement
/ 58 []
Download Presentation
Comments
omana
From:
|  
(1080) |   (0) |   (0)
Views: 169 | Added:
Rate Presentation: 0 0
Description:
OSNOVI FINANSIJA. Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 10 – Fiskalni javni prihodi. JAVNI PRIHODI.
OSNOVI FINANSIJA

An Image/Link below is provided (as is) to

Download Policy: Content on the Website is provided to you AS IS for your information and personal use only and may not be sold or licensed nor shared on other sites. SlideServe reserves the right to change this policy at anytime. While downloading, If for some reason you are not able to download a presentation, the publisher may have deleted the file from their server.











- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - E N D - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -




Slide 1

OSNOVI FINANSIJA

Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ

Nedelja 10 – Fiskalni javni prihodi

Slide 2

JAVNI PRIHODI

  • Da bi uopšte mogla da pristupi izvršavanj javnih rashoda, savremena država mora da raspolaže odgovarajućim javnim prihodima. Zbog toga, javni prihodi predstavljaju novčana sredstva koja država prikuplja u cilju pokrivanja ili finansiranja javnih (društvenih) funkcija.

  • Javni prihodi formiraju se uglavnom kroz sistem raspodele i preraspodele nacionalnog dohotka. To znači, da je njihovo formiranje u velikoj meri determinisano odnosima u proizvodnji. Analogno tome, struktura javnih prihoda značajno zavisi od političkih, ekonomskih, socijalnih i drugih faktora unutar nacionalne privrede.

  • Najvažnije karakteristike javnih prihoda ogledaju se u sledećem :

    (1) Obaveznost - koju utvrđuje država

    (2) Ubiraju se u novcu

    (3) Ubiraju se redovno - godišnje

    (4) Služe za podmirivanje javnih potreba

    (5) Ne podležu zakonima tržišta (zakonu ponude i tražnje)

    (6) Njihovo trošenje ne dovodi u pitanje postojeću imovinu države.

Slide 3

  • U ekonomskoj politici zemlje javni prihodi koriste se za ostvarivanje brojnih ciljeva i zadataka. Svi ti ciljevi i zadaci mogu se grupisati u odgovarajuće komplekse. S tim u vezi, može se reći da postoji najmanje četiri osnovna kompleksa ciljeva i zadataka, odnosno funkcija javnih prihoda, to su :

    (1) Preraspodela dohotka i akumulacije;

    (2) Alokacija privrednih resursa;

    (3) Ekonomska i socijalna stabilizacija;

    (4) Podsticanje privrednog razvoja.

  • (1) Preraspodela dohotka i akumulacije - predstavlja najvažniju funkciju sistema javnih prihoda. Naime, stvaranje javnih prihoda ekonomski označava čin preraspodele dohotka i akumulacije preko tržišta. Otuda, prerapodelom dohotka i akumulacije putem javnih prihoda mogu se praviti pretpostavke za stvaranje niza javnih funkcija koje će pomoći dalji privredni i socijalni razvoj zemlje. Međutim, priroda ove preraspodele nosi sa sobom i potencijalne opasnosti, pre svega, ekonomske, socijalne i političke prirode.

Slide 4

  • (2) Alokacija privrednih resursa - znači da se preko javnih prihoda stvaraju finansijska sredstva koja će se alocirati preko javnih rashoda u pravcu koje utvrdi odgovarajuća ekonomska politika zemlje. Zbog toga, podsticanje alokacije privrednih resursa preko javnih prihoda u željene pravce čini aktivan sadržaj većine ekonomskih politika savremenih država.

  • (3) Ekonomska i socijalna stabilizacija - znači da se preko javnih prihoda može uticati (direktno i indirektno) na dinamiku kretanja osnovnih agregata nacionalne privrede (društveni proizvod, investicije, itd.). Na primer, preko javnih prihoda može se uticati na porast ili smanjenje pojedinih oblika tražnje, što se postiže većim ili manjim zahvatanjem osnovnih izvora različitih oblika tražnje.

  • (4) Podsticanje privrednog razvoja - preko javnih prihoda moguće je na dva osnovna načina : (a) Kada se javni prihodi javljaju direktno u funkciji finansiranja određenih programa privrednog razvoja nacionalne privrede, i (b) Kada se javni prihodi javljaju indirektno kao podsticaj razvoju nekih ekonomskih kategorija koje su od najvećeg značaja za privredni razvoj.

Slide 5

  • Javni prihodi mogu imati različite oblike. Među njima, najveći značaj imaju sledeći oblici javnih prihoda :

    (1) Prihodi iz javne imovine

    (2) Porezi

    (3) Doprinosi

    (4) Takse

    (5) Parafiskalni prihodi

    (6) Javni dug

    (7) Sredstva iz trezora

    (8) Sredstva iz monetarne emisije

    (9) Pokloni

Slide 6

KLASIFIKACIJA JAVNIH PRIHODA

  • Postoji veliki broj oblika, vrsta i podvrsta javnih prihoda u savremenoj tržišno orijentisanoj privredi. Zbog toga, postoji potreba njihove klasifikacije i sistematizacije (grupisanja). U skladu sa kriterijumima koji služe kao osnova za grupisanje javnih prihoda, moguće su brojne klasifikacije. Međutim, najčešća klasifikacija javnih prihoda je sledeća :

    (1) Originarni (izvorni) i derivativni (izvedeni) prihodi;

    (2) Javnopravni i privatnopravni prihodi;

    (3) Redovni i vanredni prihodi

    (4) Prihodi od stanovništva i prihodi od pravnih lica;

    (5) Povratni i nepovratni prihodi;

    (6) Prihodi širih i užih teritorijalnih jedinica;

    (7) Namenski i nenamenski prihodi;

    (8) Prihodi u novcu i prihodi u naturi.

Slide 7

  • (1) Oriiginarni i derivativni javni prihodi.

    (a) Originarni (izvorni) javni prihodi - predstavljaju prihode koje država ostvaruje svojom ekonomskom aktivnošću ili na osnovu prava vlasništva. Ove javne prihode država ostvaruje u svojstvu preduzetnika državnih preduzeća ili državne imovine. Pri tome, pozicija države se bitno ne razlikuje od položaja koji imaju privredni subjekti.

    (b) Derivativni (izvedeni) javni prihodi - predstavljaju prihode koje država ostvaruje na osnovu svoje suverene vlasti tj. Na osnovu svog finansijskog suvereniteta. Ovi prihodi se nazivaju derivativni zato što su izvedeni iz ekonomske snage fizičkih i pravnih lica.

  • (2) Javnopravni i privatnopravni javni prihodi. (Ova podela je slična prethodnoj)

    (a) Javnopravni javni prihodi - predstavljjau prihode koje država ostvaruje na osnovu svog finansijskog suvereniteta.

    (b) Privatnopravni javni prihodi - predstavljaju prihode koje država ostvaruje na osnovu svoje privredne aktivnosti.

Slide 8

  • (3) Redovni i vanredni javni prihodi.

    (a) Redovni javni prihodi - predstavljaju prihode koji se ubiraju kontinuirano, odnosno u određenim vremenskim intervalima, a iz izvora koji se ekonomski stalno obnavljaju. Ovi javni prihodi služe za podmirivanje redovnih javnih rashoda, što znači da se ovim prihodima (po pravilu) ne podmiruju vanredni javni rashodi. Oni čine najveći deo državnih javnih prihoda.

    (b) Vanredni javni prihodi - predstavljaju prihode koji se ubiraju povremeno i služe za podmirivanje vanrednih javnih rashoda.

  • (4) Prihodi od stanovništva i prihodi od pravnih lica.

    (a) Javni prihodi od stanovništva - predstavljaju javne prihode koje građani izdvajaju iz svog dohotka za podmirivanje javnih rashoda. Ovi prihodi zauzimaju značajno mesto u sistemu javnih prihoda savremenih država.

    (b) Javni prihodi od pravnih lica – predstavljaju javne prihode koje pravna lica izdvajaju iz svojih prihoda (dobiti) koje ostvaruju po osnovu ekonomske aktivnosti ili vlasništva nad imovinom.

Slide 9

  • (5) Povratni i nepovratni javni prihodi.

    (a) Povratni javni prihodi - predstavljaju javne prihode koji se vraćaju njihovim obveznicima. Na primer, javni zajam gde je država obavezna vratiti sredstva koja je uzela po osnovu javnog zajma.

    (b) Nepovratni javni prihodi - predstavljaju javne prihode koji se ne vraćaju njihovim obveznicima (fizičkim i pravnim licima), jer obveznici tih prihoda imaju određenu korist od njihovog trošenja (neposrednu i posrednu). Pri tome, ta korist ne mora biti u nekom odnosu sa visinom prihodas koji su fizička i pravna lica izdvojila za zadovoljavanje javnih rashoda.

  • (6) Prihodi širih i užih teritorijalnih jedinica.

    Sredstva koja država ubira mogu biti javni prihodi širih i užih teritorijalnih zajednica. Pri tome, problem kojoj će teritorijalno-političkoj zajednici pojedini prihodi pripasti (užoj - opštini, ili široj - federaciji) izuzetno je složen. Analogno tome, sistem javnih prihoda kojima se zadovoljavaju javne potrebe može biti uređen na različite načine, odnosno :

Slide 10

(a) Da svaka (šira ili uža) teritorijalna zajednica ima svoje prihode;

(b) Da vlastite prihode ima samo jedna teritorijalna zajednica;

(c) Da vlastite prihode imaju dve jedinice, ali koje iz svojih prihoda izdvajaju

sredstva za finansiranje rashoda svih drugih teritorijalnih jedinica.

  • (7) Namenski i nenamenski javni prihodi.

    (a) Namenski (destinirani) javni prihodi - predstavljaju prihode države za koje je tačno utvrđena namena utroška sredstava koja su prikupljena pomoću određenog finansijskog instrumenta. U savremenim država postoji tendencija jačanja uloge namenskih prihoda u ukupnim državnim prihodima.

    (b) Nenamenski (nedestinirani) javni prihodi - predstavljaju prihode države koji služe za zadovoljavanje svih društvenih potreba, što znači da njihovo trošenje nije unapred utvrđeno. U savremenim državama, najveći deo javnih prihoda nema namenski karakter.

Slide 11

  • (8) Prihodi u novcu i prihodi u naturi.

    Prihodi savremene države ubiraju se po pravilu u novcu, a veoma retko ili skoro nikako u naturi. Međutim, prihodi u naturi se uglavnom pojavljuju u vidu “vanrednih prihoda”, odnosno u formi poklona. Sledstveno tome, prihodi u naturi zauzimaju skromno (minorno) mesto u sistemu javnih prihoda savremenih država.

  • Na kraju, treba pomenuti i to da u savremenom svetu postoje četiri zvanične klasifikacije javnih prihoda, to su :

    (a) Klasifikacija OECD-a

    (b) Klasifikacija Ujedinjenih nacija

    (c) Klasifikacija Međunarodnog monetarnog fonda, i

    (d) Evropski sistem integrisanih ekonomskih računa.

  • U kontekstu navedenog, klasifikacija OECD-a, danas se smatra najpotpunijom klasifikacijom javnih prihoda, posebno poreskih oblika koji se sreću u savremenim tržišnim ekonomijama.

Slide 12

FISKALNI JAVNI PRIHODI

  • Kod fiskalnih oblika javnih prihoda prisutna je “obaveznost”. To znači da država fiskalne javne prihode ostvaruje van tržišnog procesa, tj. prinudnim putem, tako što prisvaja deo kupovne snage fizičkih i pravnih lica koji su potčinjeni njenom fiskalnom suverenitetu.

  • U kontekstu navedenog, treba definisati sledeće : Pravo javne vlasti (države) da uvodi određene oblike javnih prihoda (fiskaliteta) za određenu teritorijalnu nadležnost u literaturi se naziva “fiskalni suverenitet”. Zbog toga, fiskalni javni prihodi su javno-pravne prirode.

  • U kontekstu navedenog, nameće se potreba definisanja i kategorije “fiskalnog kapaciteta”. Naime, fiskalni kapacitet označava sposobnost jedne nacionalne privrede ili jedne privredne jedinice da podnese fiskalno opterećenje, a da se pri tome ne dovede u pitanje njihova sposobnost za proširenu reprodukciju. Dakle, fiskalni kapacitet je ekonomske prirode.

  • Fiskalni kapacitet čini opšti pojam i on u sebe uključuje sve oblike javnih prihoda koji se ostvaruju na fiskalni način.

Slide 13

1. POREZI

  • Porezi predstavljaju najznačajniji fiskalni oblik javnih prihoda u savremenim državama. Danas mnogi finansijski teoretičari savremenu državu nazivaju “poreskom državom”, jer žele da naglase kakav značaj za nju imaju porezi. U tom kontekstu, porezi čine osnovni instrument formiranja javnih prihoda države, pokrića budžetskih rashoda i zadovoljavanja javnih potreba.

  • U svim savremenim državama, porezi predstavljaju najznačajniji instrument prikupljanja javnih prihoda. Zbog toga, oni imaju ubedljivo najdominantniju ulogu među svim instrumentima javnih finansija uopšte. Ovaj stav potvrđuju dva ključna argumenta, to su :

    (a) Porezi su fiskalni instrument putem kojeg država dolazi do najvećeg iznosa prihoda, te oni čine najizdašniji državni prihod uopšte. Stoga, porezi imaju ogroman značaj u ekonomskom i političkom životu svake zemlje.

    (b) Porezi, osim fiskalnog, imaju ekonomsko i socijalno delovanje. Stoga, porezi predstavljaju snažno sredstvo kojim država deluje na proizvodnju, raspodelu, potrošnju, investicije, demografske faktore, izvoz-uvoz, kao i na niz drugih privrednih agregata.

Slide 14

a) Definisanje i karakteristike poreza

  • Interes za izučavanje poreza se posebno razvio u kapitalizmu. Zbog toga, upravo u tom sistemu postoji najveći broj pokušaja definisanja poreza. Međutim, ne postoji jedinstvena definicija poreza. Razlike u definisanju su uslovljene, pre svega, različitim aspektima posmatranja kategorije poreza :

    - Jedni autori, naglašavaju pravni karakter poreza;

    - Drugi autori, ističu njegovo mesto u privrednom sistemu;

    - Treći autori, naglašavaju izvore iz kojih se porezi plaćaju;

    - Četvrti autori, ističu svrhu koja se postiže oporezivanjem;

    - Peti autori, naglašavaju finansijsko značenje poreza itd.

  • Definicija poreza koja je dugo bila široko prihvaćena jeste sledeća : “Porez je davanje u novcu koje država ubira od pojedinaca na osnovu svoje vlasti, bez direktne protivnaknade, a u cilju da pokrije javne terete”. Ova definicija porez izvodi iz tri osnovne karakteristike poreza, to su : (1) obaveznost davanja, čak i prinudnim putem, (2) nepostojanje direktne protivnaknade od strane države, i (3) poreska davanja su bespovratna.

Slide 15

  • Međutim, navedena definicija se kasnije pokazala nepodesnom, u smislu da izrazi intervencionističke zadatke države u savremenim tržišnim privredama. Zbog toga, danas je sve više prisutan zahtev da se element “dražvnog intervencionizma” uvede u definiciju poreza.

  • U kontekstu navedenog, kao jednu od definiciju poreza u tom pravcu možemo navesti sledeće : “Porez je doprinos građana za pokriće teretajavne vlasti u okviru određene ekonomske i socijalne politike”. U ovoj definiciji, ekonomska i socijalna delovanja poreza dolaze u prvi plan dok su fiskalna delovanja sekundarna.

  • U savremenim tržišnim privredama, porezima se sve više daje određena regulativna funkcija u oblasti proizvodnje, raspodele i potrošnje, zbog čega bi se u definiciju poreza trebale uvesti sve njegove osnovne karakteristike. Ali, takva definicija poreza bila bi preopširna i ne bi služila ničemu.

  • Danas se malo istražuju osnovni oblici poreza, dok se sve više izučavaju oblici delovanja poreza, što je u savremenoj fiskalnoj politici prihvatljivo. Stoga, u ovom pravcu je i orijentisana savremena fiskalna teorija i politika.

Slide 16

  • Da bi se istaklo šta je to po čemu se porezi razlikuju od drugih finansijskih instrumenata, potrebno je utvrditi osnovne kriterijume za razgraničenje poreza od drugih javnih prihoda. U tom kontekstu, poreze karakterišu neke osnovne osobine koje se ogledaju u sledećem :

    (1) Porezi se ubiraju u javnom interesu ;

    (2) Porez je prinudno davanje ;

    (3) Porez je derivativni (izvedeni) prihod ;

    (4) Porez je nepovratni prihod ;

    (5) Porez je davanje bez direktne protivnaknade ;

    (6) Porez se plaća po teritorijalnom principu ;

    (7) Porez je davanje iz viška proizvoda ;

    (8) Porez je nedestinirani javni prihod ;

    (9) Porez je novčano davanje.

Slide 17

  • (1) Porezi se ubiraju u javnom interesu - to znači da se sa prikupljenim sredstvima obezbeđuje finansiranje javnih rashoda. Takođe, oporezivanjem se vrši i realokacija ekonomskih resursa i obezbeđuje se javna potrošnja.

  • (2) Porez je prinudno davanje - to znači da poreski obveznici ne prihvataju rado svoju obavezu plaćanja poreza, budući da im se tako umanjuje dohodak i imovina. Zbog toga, naplata poreza uvek počiva na prinudi (prisili). To podrazumeva da se poreski obveznik podvrgava “zakonskim sankcijama” ako u času dospeća plaćanja ne udovolji poreskoj obavezi.

  • (3) Porez je derivativni (izvedeni) prihod - to znači da se porez izvodi iz finansijske autonomije i fiskalnog suvereniteta države. Drugim rečima, porezi imaju derivativni karakter jer je obaveza plaćanja poreza rezultat dopuštene aktivnosti države kao javne vlasti.

  • (4) Porez je nepovratni prihod - to znači da prihodi koje država prikupi od poreskih obveznika postaju njeno vlasništvo. Država sa tim prihodima nepovratno raspolaže alocirajući ih na zadovoljavanje javnih rashoda, odnosno društvenih potreba.

Slide 18

  • (5) Porez je davanje bez direktne protivnaknade - to znači da poreskim obveznicima nije dopušteno da od države traže neku protivnaknadu (protivčinidbu) na ime plaćanja poreske obaveze.

  • (6) Porez se plaća po teritorijalnom principu - to znači da pripadnost određenoj teritoriji uslovljava i obavezu plaćanja poreza. Na primer, fizička i pravna lica plaćaju porez iz dohotka na teritoriji na kojoj su dohodak i ostvarili, a porez na imovinu plaća se prema mestu gde se imovina nalazi.

  • (7) Porez je davanje iz viška proizvoda - dok je ređi slučaj davanja iz imovine. Na taj način, porez vrši preraspodelu nacionalnog dohotka. S tim u vezi, danas je teško naći porez koji ima isključivo finansijske zadatke.

  • (8) Porez je nedestinirani javni prihod - to znači da namena trošenja sredstava prikupljenih porezom nije unapred utvrđena, već se tim sredstvima podmiruju javni rashodi uopšte.

  • (9) Porez je novčano davanje - to znači da se porezi utvrđuju u novčanim jedinicama i ubiraju se u novcu (mada se izuzetno mogu ubirati i u naturi).

Slide 19

b) Osnovni elementi poreza

  • Svaki element poreza ima relativno složenu strukturu, budući da se sastoji od niza elemenata koji čine tzv. “poresku terminologinju”. U tom kontekstu, poreska terminologija sadrži mnogobrojne stručno-tehničke nazive koji se radi sistematičnosti prikazivanja mogu podeliti u dve osnovne grupe, to su :

    (a) Lični elementi poreza - odnose se na fizička i pravna lica koja imaju

    aktivnu ulogu u oporezivanju.

    (b) Materijalni elementi poreza - odnose se na područja finansijskih tokova

    u procesu oporezivanja i zahvatanju dohotka.

  • (a) Lični elementi poreza - obuhvataju sledeće elemente :

    (1) Poreska vlast

    (2) Poreski obveznik

    (3) Poreski platilac

    (4) Poreski destinatar

Slide 20

  • (1) Poreska vlast - obuhvata : prvo, javnopravna tela u čiju se korist naplaćuje porez, i drugo, organe koji razrezuju i naplaćuju porez. Pri tome, prvo se identifikuje sa fiskalnim suverenitetom, a drugo se odnosi na administraciju koja na osnovu propisa razrezuje i naplaćuje porez.

  • (2) Poreski obveznik - ili poreski subjekt je fizičko ili pravno lice koje je obavezno da snosi poreski teret. Svako lice koje zakon odredi mora biti poreski obveznik. Pri tome, poreski subjekti mogu biti aktivni i pasivni. Aktivni poreski subjekt je država koja razrezuje i naplaćuje porez, dok je pasivni poreski subjekt ono lice koje je dužno da plaća porez. Pasivni poreski subjekt se naziva još i poreski dužnik, odnosno poreski obveznik.

  • (3) Poreski platilac - predstavlja fizičko ili pravno lice koje stvarno vrši plaćanje poreza, sa namerom da ga kasnije prevali na nekog drugog. Poreski obveznik i poreski platilac se ne moraju podudarati. Ovaj slučaj je karakterističan za carine (indirektne poreze), gde uvoznik plaća carinu u nameri da je kroz cenu kasnije prevali na kupca.

Slide 21

  • (4) Poreski destinatar - predstavlja lice koje stvarno konačno snosi poreski teret, bez obzira da li je istovremeno i poreski obveznik. Prema tome, da bi se shvatila suština neophodno je praviti razliku u smislu sledećeg :

    - Poreski obveznik je lice koje Zakon odredi da snosi porez ;

    - Poreski platilac je lice koje plaća poreski teret ;

    - Poreski destinatar je lice koje definitivno (konačno) snosi poreski teret.

    (b) Materijalni elementi poreza- obuhvataju sledeće elemente :

    (1) Poreska sposobnost (7) Poreske olakšice

    (2) Poreski izvor (8) Poreski kkatastar

    (3) Poreski objekat (9) Poreska lista

    (4) Poreska osnovica (10) Razrez poreza

    (5) Poreska stopa (11) Poreska opomena

    (6) Poreska tarifa (12) Zastarevanje poreza

Slide 22

  • (1) Poreska sposobnost - ili poreska snaga, znači ekonomsku mogućnost poreskog obveznika da odgovori svojoj obavezi plaćanja poreza. Ona je u direktnoj korelaciji sa dohotkom, odnosno imovinom poreskog obveznika.

  • (2) Poreski izvor - označava sve ono čime poreski obveznik raspolaže, a iz čega se može platiti porez. Pri tome, poreski izvor predstavlja osnovicu za odmeravanje poreza.

  • (3) Poreski objekat - ili predmet oporezivanja, predstavlja svako ekonomsko stanje koje Zakonodavcu daje pravo i osnovu da uvede neki poreski oblik. Ideal poreske politike jeste da se poreski objekat i poreski izvor poklapaju.

  • (4) Poreska osnovica - predstavlja vrednost koja služi za utvrđivanje poreske obaveze. Kod neposrednih poreza, to je visina dohotka, a kod posrednih poreza, to je vrednost robe i usluga.

  • (5) Poreska stopa - označava iznos poreza u odnosu na poresku osnovicu i može se iskazati na dva načina : prvo, u procentima (%), ili drugo, u nominalnom iznosu. Poreske stope iskazane u procentima mogu biti: proporcionalne, progresivne i regresivne.

Slide 23

  • (6) Poreska tarifa - predstavlja pregled poreskih osnovica sa odgovarajućim poreskim stopama.

  • (7) Poreske olakšice – predstavljaju skup ustupaka (poreskih povlastica) koje država pruža poreskim obveznicima kako bi se njihov poreski teret umanji u odnosu na onaj koji bi postojao da nema poreskih povlastica. Ovi ustupci se obično čine u pogledu poreskog obveznika, poreske osnovice, poreskih stopa ili visine obračunatog poreza.

  • (8) Poreski katastar - predstavlja poseban spisak poreskih obveznika koji se vode kod nadležnog poreskog organa, a gde se nalaze svi elementi koji su potrebni za razrez poreza. To je zbir podataka relevantnih za oporezivanje.

  • (9) Poreska lista – predstzavlja popis poreskih obveznika uz čija se imena beleže i iznosi poreskog duga, koji su poreski obveznici dužni platiti.

  • (10) Razrez poreza - predstavlja postupak utvrđivanja poreskog duga. Da bi se porez mogao razrezati potrebno je da finansijski organ bude upoznat sa svim činjenicama koje su važne za razrez poreza.

Slide 24

  • (11) Poreska opomena - predstavlja posebnu meru koja se primenjuje za slučaj da poreski obveznik ne izmiri svoju poresku obavezu u predviđenom roku. Vreme (čas) koje je određeno za plaćanje poreza naziva se dospeće poreske obaveze, a porez koji treba platiti naziva se dospeli porez.

  • (12) Zastarevanje poreza - nastupa posle određenog vremenskog perioda (obično 5 godina). Naime, država nakon tog perioda nema pravo da izvrši naplatu razrezanog poreza, niti ima pravo da izriče odgovarajuće kazne sa poreskim postupkom, dok poreski obveznik gubi pravo na povraćaj već plaćenog poreza.

  • Svi prethodno navedeni elementi poreza predstavljaju samo najznačajnije, odnosno najčešće upotrebljavane termine u poreskoj terminologiji. Međutim, osim njih, postoje i mnogi drugi elementi poreza koje na ovom mestu nije moguće detaljnije razmotriti, pre svega, iz razloga što ne postoji potreba za njihovim posebnim obrazlaganjem (imajući u vidu osnovne metodološke i konceptualne postavke problematike koja je predmet izlaganja).

Slide 25

c) Ciljevi oporezivanja

  • Postoje dve osnovne grupe ciljeva oporezivanja, to su :

    (1) Fiskalni ciljevi oporezivanja

    (2) Nefiskalni ciljevi oporezivanja.

  • (1) Fiskalni ciljevi oporezivanja - postoje onda kada država uvodi poreze isključivo da bi se njihovom primenom prikupila finansijska sredstva koja su potrebna za finansiranje javnih rashoda vezanih za podmirivanje javnih potreba. Dakle, ovde je primarni cilj oporezivanja - fiskalni.

  • (2) Nefiskalni ciljevi oporezivanja - postoje onda kada džava pomoću poreza deluje u oblasti ekonomske politike, stabilizacije, regulisanja domaće potrošnje, zaposlenosti itd. U savremenim privredama, nefiskalni ciljevi se ostvaruju primenom različitih vrsta poreza. U nefiskalne ciljeve oporezivanja spadaju sledeće grupe ciljeva :

    (1) Ekonomski ciljevi oporezivanja

    (2) Socijalni ciljevi oporezivanja

    (3) Ostali ciljevi oporezivanja.

Slide 26

  • (1) Ekonomski ciljevi oporezivanja - klasifikuju se kao makroekonomski i mikroekonomski. Makroekonomski ciljevi oporezivanja, odnose se na delovanje poreza na osnovne makroekonomske agregate (stabilnost cena, puna zaposlenost, uravnoteženje platnog bilansa itd). Mikroekonomski ciljevi oporezivanja, svode se na podršku konkretnim subjektima (fizičkim i pravnim licima) u realizovanju njihovih određenih aktivnosti.

  • (2) Socijalni ciljevi oporezivanja - ogledaju se u nastojanju države da se putem poreza smanje razlike materijalnom položaju poreskih obveznika (npr. kroz diferencirano oporezivanje pojedinih proizvoda i usluga).

  • (3) Ostali ciljevi oporezivanja - veoma su raznorodni. Među njima treba posebno izdvojiti demografske ciljeve (npr. poreske olakšice za porodice sa većim brojem dece, ili veći poreski tereti za neoženjene poreske obveznike).

  • Međutim, postojanje nefiskalnih ciljeva oporezivanja ne podrazumeva i to da se oni pojavljuju kao ravnopravni sa fiskalnim ciljevima, budući da na globalnom planu država, pre svega, mora da obezbedi dovoljno sredstava za finansiranje javnih rashoda, odnosno društvenih potreba.

Slide 27

d) Principi oporezivanja (poreska načela)

  • Principima oporezivanja nazivamo ona pravila kojih se poreski organi moraju pridržavati pri izradi poreskog sistema. To su pravila koja moraju omogućiti optimalno i efikasno sprovođenje ciljeva poreske politike kao značajnog segmenta ukupne ekonomske politike zemlje. Pri tome, načela oporezivanja sve su se više afirmisala sa postepenim pretvaranjem poreza u osnovni izvor javnih prihoda.

  • Danas postoji nekoliko principa oporezivanja, pri čemu često postoji situacija suprotnosti (kolizije) pojedinih poreskih principa. Usled njihove kolizije, često se mora praviti kompromis između suprostavljenih poreskih principa što tada dovodi do pojave samo delimičnog zadovoljavanja pojedinih načela oporezivanja. Po logioci stvari, to inicira i pitanje prioriteta pojedinih poreskih načela.

  • Zahtevi koji se danas postavljaju u formi poreskih principa odnose se na ukupan poreski sistem, ali ne i na pojedine oblike poreza. Zbog toga, u svakom poreskom sistemu jedna vrsta poreza, manje ili više, zadovoljava jedne, a druga vrsta poreza druge poreske principe (načela).

Slide 28

  • Poznavanje poreskih principa (načela) na kojima se poreski sistem zasniva treba da pomogne i olakša rešavanje pojedinih slučajeva sa kojima se danas suočavaju određeni finansijski i državni organi. Stoga, u literaturi se sreću brojni principi oporezivanja, a mnogi autori su pokušavali da formulišu pravila finansiranja.

  • Prvo sistematsko proučavanje poreskih načela dao je Adam Smit. On je problem oporezivanja izložio sistematično kao jednu celinu, postavljajući četiri osnovna principa oporezivanja, to su :

    (1) Da je porez obavezan i ravnomeran;

    (2) Da je porez tačno utvrđen u pogledu vremena, načina i iznosa plaćanja;

    (3) Da je porez ugodan (poreski obveznik ne treba da porez oseti kao teret);

    (4) Da administracija, razrez i naplata poreza budu što jeftiniji.

  • A. Smit nije se zalagao za pravednost u oporezivanju, već za ravnomernost u podnošenju poreskog tereta. Kod njega postoji samo jedan princip (opšta obaveza) i tri poresko-tehnička pravila. Drugih principa u stvari nema.

Slide 29

  • Najpotpuniju sistematizaciju poreskih principa (načela) dao je Adolf Wagner krajem XIX veka. On je formulisao devet poreskih principa, a svrstao ih je u četiri osnovne grupe, to su :

    (1) Finansijska načela oporezivanja

    (2) Ekonomska načela oporezivanja

    (3) Socijalna načela oporezivanja

    (4) Poresko-tehnička načela oporezivanja.

  • (1) Finansijska načela oporezivanja – proizlaze iz poreza kao finansijske kategorije uz pomoć koje treba da se državi osigura dovoljno sredstava za pokriće javnih rashoda. U grupu finansijskih poreskih načela spada :

    (a) Načelo dovoljnosti ili izdašnosti poreza - stavlja pred sve javne prihode zahtev da se obezbedi dovoljno sredstava za pokriće javnih potreba. Za sve poreske oblike ne može se reći da su dovoljni (izdašni) te se zato smatra da se ovaj princip odnosi n aporeski sistem u celini. U savremenim poreskim sistemima postoje brojni poreski oblici koji ovo načelo ne zadovoljavaju.

Slide 30

  • (b) Načelo elastičnosti poreza - postavlja zahetv da se porezi što brže i što potpunije prilagođavaju promenama u visini javnih rashoda. Naime, budući da postoji tendencija povećanja javnih rashoda od poreza se očekuje da obezbede dovoljno sredstava za rastuće javne rashode.

  • (2) Ekonomska načela oporezivanja - imaju primarni značaj i ubedljivo su najvažnija načela. Ova načela se vezuju za fiskalnu politiku i “funkcionalne finansije” (intervencionizam), budući da oporezivanje izaziva brojne mikroekonomske i makroekonomske efekte. Zbog toga, pri promenama poreskog sistema treba imati u vidu efekte oporezivanja i izabrati one poreske oblike kojima se postižu optimalni ekonomski i finansijski rezultati. U grupu ekonomskih poreskih načela spada :

    (a) Načelo izbora poreskog izvora - zahteva da se porezi ubiraju iz dohotka poreskog obveznika. Osnovni smisao ovog poreskog načela jeste da se kao stalni poreski izvor može koristiti samo onaj izvor koji se stalno obnavlja, a to je dohodak ili prihod, ali ne i imovina koja predstavlja neutrošeni tj. akumulirani dohodak iz nekog ranijeg perioda.

Slide 31

  • (b) Načelo izbora poreskog oblika - podrazumeva da svaki poreski oblik nije uvek prikladan da se njegovom primenom ostvaruje i određena svrha oporezivanja. S tim u vezi, od konkretnih poreskih oblika zavisi da li će se i u kojoj meri ostvariti određeni ekonomski ciljevi oporezivanja. Zbog toga, ovo poresko načelo mora se u celini uvažavati, jer se ekonomski efekti oporezivanja mogu optimalno ostvariti samo primenom sasvim određenog poreskog oblika, odnosno vrste poreza.

  • (3) Socijalna načela oporezivanja - znače da porezi treba da budu pravični. Pri tome, pod pravičnim oporezivanjem se podrazumeva ono oporezivanje koje je opšte i koje je ravnomerno raspoređeno na sve poreske obveznike. Načelo pravičnosti kod oporezivanja javlja se u dva osnovna oblika, to su :

    (a) Načelo opšte poreske obaveze - znači da su svi poreski obveznici dužni plaćati porez prema svojoj ekonomskoj snazi. Pri tome, poreska snaga obveznika je izražena u njegovom dohotku ili imovini. Međutim, savremeni poreski sistemi predviđaju poreske olakšice za određene kategorije stanovništva koji poreskoj obavezi ne mogu udovoljiti, a da pri tome ne ugoze svoju životnu egzistenciju (tzv. “egzistencijalni minimum”).

Slide 32

  • (b) Načelo ravnomernosti - podrazumeva da poreska obaveza treba da bude pravilno i ravnomerno raspoređena na sve stanovnike jedne zemlje. Ovo načelo zahteva da svi obveznici, srazmerno svojoj ekonomskoj snazi, moraju doprinositi stvaranju sredstava za pokriće javnih rashoda.

  • U kontekstu navedenog načela, pravičnom oporezivanju mogu se postaviti dva osnovna zahteva, to su :

    (1) Zahtev za horizontalnom pravičnošću - podrazumeva da sva lica sa istom ekonomskom snagom treba da plate isti porez.

    (2) Zahtev za vertikalnom pravičnošću - podrazumeva da lica većom ekonomskom snagom treba da plate veći porez od lica sa manjom ekonomskom snagom, pri čemu se kao merilo ekonomske snage uzima dohodak, potrošnj aili imovina.

  • Mada je princip horizontalne pravičnosti uglavnom prihvaćen, ipak nisu retki slučajevi diferenciranog tretiranja pojedinih vrsta javnih prihoda. S ti u vezi, realizacija načela vertikalne pravičnosti podrazumeva izbor između primene proporcionalnog i progresivnog oporezivanja.

Slide 33

  • (4) Poresko-tehnička (administrativna) načela oporezivanja - odnose se na način utvrđivanja poreske obaveze, regulisanje postupka razreza poreza i naplate poreza. U ovu grupu poreskih načela spada :

    (a) Načelo određenosti poreza - zahteva da su porezi precizni i određeni, a poreski zakoni jasni i razumljivi, ne samo za poresku vlast već i za poreske obveznike. Poreski propisi kojima se utvrđuje poreska obaveza trebali bi biti takvi da ne iziskuju posebno pravno obrazovanje poreskog obveznika.

    (b) Načelo ugodnosti plaćanja poreza - zahteva da se porezi razrezuju, plaćaju i vrši kontrola naplate, u vreme kada je to najpogodnije za poreskog obveznika. Otuda, rok naplate poreza treba da bude usaglašen sa rokovima priticanja prihoda poreskog obveznika, a postupak oporezivanja treba da bude jednostavan i razumljiv za poreskog obveznika.

    (c) Načelo ekonomičnosti ubiranja poreza - zahteva da ubiranje poreza bude što jeftinije, odnosno da troškovi ubiranja poreza budu što manji. Na taj način, obezbeđuje se da neto fiskalni efekat bude veći.

Slide 34

e) Klasifikacija poreza

  • U savremenim poreskim sistemima sreće se veliki broj poreza. U uslovima postojanja velikog broja poreskih oblika pred finansijsku teoriju se postavlja izazov da adekvatno grupiše, odnosno klasifikuje brojne poreze. U tom kontekstu, sistematizacija i podela poreza na pojedine oblike vrši se prema određenim zajedničkim karakteristikama poreza, a u cilju njihovog lakšeg izučavanja. Sledstveno tome, u finansijskoj teoriji i praksi prihvaćena je uglavnom sledeća klasifikacija poreza :

    (1) Direktni i indirektni porezi (6) Fundirani i nefundirani porezi

    (2) Subjektni i objektni porezi (7) redovni i vanredni porezi

    (3) Sintetički i analitički porezi (8) reparticijski i kvotni porezi

    (4) Opšti i namenski porezi (9) Pretpostavljeni i faktični porezi

    (5) Katastarski i tarifni porezi (10) Porezi u novcu i u naturi.

  • Imajući u vidu značaj navedenih vrsta poreza, o svakom od njih će se u nastavku izlaganja reći nekoliko rečenica kako bi se isti što bolje pojasnili.

Slide 35

  • (1) Direktni i indirektni porezi. Da li su porezi direktni ili indirektni, zavisi od toga da li se zasnivaju na potrošnji dohotka (indirektni) ili na samom dohotku (direktni). Direktni ili neposredni porezi su porezi na dohodak, na imovinu i porezi na prinos.

  • (2) Subjektni i objektni porezi. Kao kriterijum za klasifikaciju se upotrebljava način utvrđivanja poreske sposobnosti. Kod subjektnih (ličnih, personalnih) poreza, uzima se u obzir ličnost poreskog obveznika (npr. starost, zdravstveno stanje. broj dece i sl). Kod objektnih (stvarnih, realnih) poreza, uzima se u obzir vrednost ili prihod od objekta oporezivanja. Inače, subjektni i objektni porezi u praksi pokazuju različito delovanje.

  • (3) Sintetički i analitički porezi. Kod sintetičkog oporezivanja uzimaju se u obzir sve okolnosti koje su vezane za ličnost poreskog pobveznika, a koje su važne za utvrđivanje visine poreskog opterećenja. Shodno tome, ovde se oporezuje ukupna poreska snaga obveznika. Kod analitičkog oporezivanja, oporezuje se samo pojedini prihod ili pojedina imovina, nezavisno od ličnosti poreskog obveznika.

Slide 36

  • (4) Opšti i namenski porezi. Opšti ili nedistinirani porezi su oni kojima se podmiruju društvene (javne) potrebe uopšte. Ovo su ujedno i najznačajniji porezi jer se njima podmiruju rashodi vezani za aktivnosti iz nadležnosti države. Namenski ili destinirani porezi su oni kod kojih je već unapred utvrđena svrha u koju će se utrošiti prihodi ostvareni ovim porezima.

  • (5) Katastarski i tarifni porezi. Ovde je kriterijum podele tehnika ubiranja poreza. Katastarski porezi su oni kod kojih se poreska obaveza utvrđuje na osnovu podataka iz katastarskih knjiga. katastarske knjige su javne isprave koje sadrže relevantne podatke koji se smatraju tačnim. Oporezivanje na osnovu podataka u javnim ispravama najčešće se primenjuje kod direktnih (neposrednih) poreza. Međutim, kod tarifnih poreza, oporezivanje se obavlja na osnovu poreskih tarifa. Poreska tarifa se najčešće upotrebljava kod indirektnih (posrednih) poreza. Inače, poreska tarifa je sastavni deo propisa kojima je regulisana obaveza plaćanja određenog poreza.

Slide 37

  • (6) Fundirani i nefundirani porezi. Fundirani porezi predstavljaju poreze kojima se oporezuje prihod od tzv. fundiranih (stalnih) izvora, kao što su imovina i kapital. Nefundirani porezi su porezi kojima se oporezuju prihodi od nesigurnih izvora, kao što su porez na prihode od rada. Takvi izvori poreza nazivaju se “nefundirani” jer se zasnivaju na nesigurnim i nestalnim izvorima.

  • (7) Redovni i vanredni porezi. Ovde je kriterijum podele vreme u kojem je poreska obaveza na snazi. Redovni porezi su oni koji se trajno iz godine u godinu razrezuju i ubiraju. Sredstva koja se ubiraju redovnim porezima služe za podmirivanje redovnih državnih rashoda. Vanredni porezi nemaju trajni karakter i oni se sakupljaju povremeno. Pri tome, razlozi za njihovo uvođenje mogu biti fiskalni i nefiskalni.

  • (8) Reparticijski i kvotni porezi. Ovde je kriterijum podele način raspodele poreskog tereta. Kod reparticijskih poreza zakonskim propisima je tačno utvrđen iznos koji treba sakupiti oporezivanjem. Kod kvotnih poreza nije unapred poznat ukupan prihod koji će se ubirati oporezivanjem.

Slide 38

  • (9) Pretpostavljeni i faktični porezi. Ovde je kriterijum podele utvrđivanje visine poreske osnovice. Kod pretpostavljenih poreza, poreska obaveza se utvrđuje na osnovu određene pretpostavke da je poreski obveznik ostvario ili je mogao ostvariti prihod određene visine, dakle “ex ante”. Pretpostavljeni porezi po svom broju i finansijskom efektu u ukupnim javnim prihodima zauzimaju neznatno mesto. Međutim, kod faktičnih poreza obaveza se utvrđuje “ex post”, odnosno kada su poznati podaci koji se uzimaju u obzir za utvrđivanje poreske obaveze (npr. oporezivanje intelektualnih usluga, prihoda od autorskih prava, ugostiteljske delatnosti itd).

  • (10) Porezi u novcu i u naturi. Savremeni porezi se isključivo naplaćuju u novcu. Međutim, u određenim slučajevima porezi se mogu ubirati i u naturi (rat, elementarne nepogode i sl.). Inače, u savremenim poreskim sistemima veoma retko se sreću iznimni slučajevi plaćanja poreza u naturi.

Slide 39

f) Ekonomska klasifikacija poreza

  • U savremenoj teoriji javnih finansija poseban značaj pripada ekonomskoj klasifikaciji poreza. Prema toj klasifikaciji, različiti poreski oblici svrstanu su u tri osnovne grupe. Pri tome, kao kriterijum za klasifikaciju služi to da li se porezi plaćaju iz imovine, iz prihoda ili iz rahoda.

  • (1) Porezi iz imovine - pripadaju najstarijim poreskim oblicima i njihov fiskalni značaj je danas veoma mali. Učešće poreza na imovinu u ukupnim fiskalnim prihodima u zemljama OECD-a iznosi oko 5-6%.

  • (2) Porezi iz prihoda - svode se na dve osnovne grupe poreza, to su : prvo, porezi na dohodak fizičkih lica, i drugo, porezi na dohodak pravnih lica.

  • (a) Porez na dohodak fizičkih lica (građana) - ubedljivo predstavlja najvažniji poreski oblik i on ima veoma izražen fiskalni učinak. To je sintetički porez kojim se oporezuje ukupna masa obveznikovih primanja, bez obzira na to iz kojih izvora ona potiču. Dakle, radi se o subjektnom porezu koji pogađa ukupan dohodak konkretnog poreskog obveznika. U zemljama OECD-a ovaj oblik poreza učestvuje sa oko 27% u ukupnim fiskalnim prihodima.

Slide 40

  • (b) Porez na dohodak pravnih lica - odnosi se na osnovni oblik oporezivanja pravnih lica, a to je “porez na dobit korporacija”. Obveznici poreza na dobit korporacija su trgovačk adruštva koja su organizovana kao društva kapitala i koja imaju status pravnog lica. Pri tome, postoje dve grupe trgovačkih društava : društva lica i društva kapitala.

  • Dobit koju partner stekne na osnovu vlasništva u društvu lica pripisuje se njegovim prihodima iz drugih izvora i oporezuje se sintetičkim porezom na dohodak građana. Dakle, društva lica su obveznici poreza na dohodak građana, a ne poreza na dobit korporacija.

  • Dobit društva kapitala oporezuje se posebnim poreskim oblikom, a to je porez na dobit korporacija. Ovaj poreski oblik daje relativno skromnije fiskalne prihode, posmatrano sa aspekta njihovog učešća u ukupnim fiskalnim prihodima savremenih država. Na primer, u zemljama OECD-a učešće prihoda od ovog poreskog oblika u ukupnim fiskalnim prihodima iznosi oko 8%. Međutim, ovaj poreski oblik je veoma pogodan za realizaciju nefiskalnih ciljeva države, vezano za realizaciju ekonomskih ciljeva razvoja.

Slide 41

  • (3) Porezi iz rashoda - obuhvataju niz poreza na potrošnju. Oni se plaćaju tako što se oporezuju proizvodi i usluge u prometu u zemlji potrošnje. Imajući u vidu da se naplaćuju prilikom ekonomske aktivnosti potrošnje, porezi iz rashoda pripadaju “posrednim porezima”. Ovi porezi predstavljaju veoma izdašan izvor prihoda. Primera radi, u zemljama OECD-a porezi na potrošnju čine oko 1/3 ukupnih fiskalnih prihoda. Stoga, oni su veoma stabilan izvor javnih prihoda i omogućavaju državi da ih povećava uporedo sa porastom nacionalnog dohotka i javnih rashoda. Najvažniji oblik opšteg poreza na potreošnju jeste “porez na promet”, dok najvažniji oblik pojedinačnog poreza na potrošnju jeste “akciza” ili trošarina.

  • (a) Porez na promet - predstavlja poreski oblik koji prevashodno ima fisklanu funkciju. Otuda, zajedno sa porezom na dohodak građana on je fiskalno najizdašniji poreski oblik. Primera radi, učešće javnih prihoda od poreza na promet u zemljama OECD-a iznosi preko 30%. Međutim, iako je pre svega fiskalnog karaktera, porez na promet može da se koristi i za ostvarivanje ciljeva ekonomske i socijalne politike države.

Slide 42

  • (b) Akciza ili trošarina - predstavlja poseban, specijalan porez na potrošnju kojim se oporezuje potrošnja tačno određenih proizvoda. danas se akcize mogu naći u svim savremenim poreskim sistemima. Pri tome, ako se akcize jave paralelno sa porezom n apromet u poreskom sistemu zemlje, onda to znači da se potrošnja određenih proizvoda oporezuje dvostruko, i to najpre akcizom, a zatim porezom na promet. Zbog toga, u savremenom poreskom zakonodavstvu postoji mali broj proizvoda koji podležu akcizama. S tim u vezi, to su najčešće luksuzni proizvodi široke potrošnje i određeni proizvodi koji ugrožavaju čovekovu okolinu.

Slide 43

2. TAKSE

  • Pored poreza, takse takođe spadaju u tzv. fiskalne oblike javnih prihoda. Pod taksama se podrazumevaju javni prihodi koji predstavljaju novčani ekvivalent za usluge koje čine javni organi ili druga javnopravna tela fizičkim ili pravnim liicma. U tom kontekstu, takse se javljaju kao protivnaknada za izvršene usluge od strane javnopravnih tela. Upravo ta karakteristika taksa omogućava da se one odvoje od poreza.

  • Osobina dobrovoljnosti plaćanja omogućava razlikovanje taksi na jednoj strano od poreza i doprinosa na drugoj strani. Naime, porezi i doprinosi spadaju u kategorije “prinudnih” javnih prihoda, jer ih njihovi obveznici moraju platiti. Nasuprot tome, takse predstavljaju dobrovoljne prihode koje takseni obveznik plaća samo u slučaju ako je tražio uslugu od nadležnog državnog organa za koju je predviđeno plaćanje takse. Pri tome, usluga koju takseni obveznik traži nematerijalne je prirode. Ovaj nematerijalni karakter usluge treba posebno podvući jer samo ovakve usluge mogu biti predmet taksa. Sledstveno tome, privredne usluge državnih organa ne mogu biti predmet takse jer prihodi ove vrste spadaju u državne privredne prihode a ne taksene prihode.

Slide 44

a) Osnovne karakteristike taksi

  • U različitim sistemima javnih prihoda mogu se sresti prihodi koji bi se prema formalnom karakteru mogli smatrati taksama. Sa svoje strane, to nameće potrebu da se posebno naglase osnovne karakteristike taksi kao fiskaliteta.

  • Takse kao fiskalni oblik javnih prihoda imaju sledeće bitne karakteristike :

    (1) Takse predstavljaju protivnaknadu za izvršenu uslugu od strane državne administracije ili drugog javnopravnog tela. Ova elementarna karakteristika takse omogućava da se uoči razlika koja postoji između takse i drugih oblika javnih prihoda.

    (2) Lice koje plaća taksu slobodno donosi odluku o tome da li će koristiti uslugu državnog organa ili ne. U principu, usluge državnih organa vrše se samo na zahtev fizičkog ili pravnog lica.

    (3) Visinu taksene obaveze jednostrano utvrđuje državni organ koji ima monopolsko pravo da vrši i određene oblike prinude.

    (4) Takse se plaćaju za usluge nematerijalne prirode. Naime, one se plaćaju za usluge administrativnih, sudskih, carinskih i drugih javnih organa.

Slide 45

b) Utvrđivanje visine i naplate takse

  • Među najvažnije probleme na koje se nailazi pri raspravljanju i izučavanju taksa, jeste problem utvrđivanja njihove visine. Ako se pođe od stanovišta da je taksa ekvivalent za rad državnih organa i institucija za čije se usluge plaća taksa, onda nema posebnih poteškoća u odgovoru na pitanje koji elementi određuju visinu takse. S tim u vezi, trebalo bi da je visina takse determinisana visinom troškova koje državni organ ima pri obavljanju tražene usluge za koju je predviđeno plaćanje takse.

  • Međutim, u praksi su prisutne poteškoće pri utvrđivanju visine troškova koje državni organ ima kada obavlja traženu uslugu, pogotovo što visina taksene obaveze zavisi i od brojnih drugih činilaca. Ovi činioci, odnosno elementi od uticaja mogu se diferencirati uglavnom na sledeći način :

    (1) Troškovi koje državni organ čini kada pruža uslugu

    (2) Korist koju ima takseni obveznik za učinjenu uslugu

    (3) Opšti (javni) interes

    (4) Preventivni interes.

Slide 46

  • (1) Troškovi - koje državni organ čini kada pruža uslugu koja je predmet plaćanja takse. Imajući u vidu činjenicu da je usluga državnih organa nematerijalne prirode tj. da ima apstraktan karakter, veoma je teško utvrditi stvarne troškove prilikom pružanja usluge i plaćanja takse.

  • (2) Korist - koju ima takseni obveznik za učinjenu uslugu. Ako prilikom vršenja određene usluge postoji isključiva korist pojedinca, onda pri utvrđivanju visine takse treba voditi računa da ona bude približna nivou troškova učinjene usluge. Međutim, ako postoje objektivne pretpostavke da će takseni obveznik imati veću korist, onda će i visina takse biti veća.

  • (3) Opšti (javni) interes - podrazumeva slučajeve u kojima traženje usluge od državnog organa nije ograničeno samo na zadovoljenje ličnog interesa tražioca usluge, već za tu uslugu takođe postoji i opšti (javni) interes, budući da i društvena zajednica ima korist od učinjene usluge. U takvim slučajevima iznos takse je redovno niži, jer se kao zainteresovana strana pojavljuje i država koja preuzima deo tereta koji proizlazi iz takse.

Slide 47

  • (4) Preventivni interes - podrazumeva slučajeve kada se iznos takse utvrđuje na veoma visokom nivou koji ne stoji ni u kakvoj srazmeri sa uslugom za koju se plaća taksa. Tu spadaju tzv. “preventivne takse”. Naime, visoke takse treba da onemoguće preterano korišćenje određenih državnih usluga (obično u sudskim sporovima). Cilj visokih taksa jeste da se državni organ rastereti nepotrebnih radnji koje traže angažovanje njegovih kapaciteta, vremena i sredstava.

  • Na kraju, treba reći i to da postoje dva osnovna načina podmirenja taksenih obaveza, to su : direktan i indirektan. Direktna naplata postoji kada se taksa plaća u gotovom novcu. Loša strana direktne naplate jeste povećano administriranje pri naplati. Indirektna naplata vrši se putem taksenih maraka ili određenih taksenih formulara. Ovaj metod je veoma jednostavan i jeftin, pa se veoma često i praktikuje.

Slide 48

c) Klasifikacija i podela taksa

  • Sve takse mogu se podeliti u nekoliko različitih grupa, a u skladu sa onim kriterijumima koji se sreću u finansijskoj literaturi. U tom kontekstu, ovde ćemo navesti nekoliko najznačajnijih podela taksi, to su :

    (1) Prema organima koji propisuju takse :

    (a) Takse koje propisuju centralni državni organi

    (b) Takse koje propisuju uže teritorijalne zajednice.

    (2) Prema organima koji obavljaju određene usluge :

    (a) Administrativne takse

    (b) Sudske takse

    (c) Činovničke (službeničke) takse

    (3) Prema vremenu plaćanja :

    (a) Takse koje se plaćaju unapred

    (b) Takse koje se plaćaju unazad

    (4) Prema nameni trošenja taksi :

    (a) Takse koje služe za podmirenje javnih potreba

    (b) Takse kod kojih je svrha unapred utvrđena.

Slide 49

3. DOPRINOSI

  • Doprinosi su uz poreze i takse veoma važan finansijski instrument kojim se prikupljaju sredstva za finansiranje društvenih (javnih) potreba. Kao fiskalni oblik javnih prihoda doprinosi su karakteristični po četiri osnovna elementa :

  • (1) Doprinosi su javni prihodi koji predstavljaju davanja u kojima je sadržan (inkorporiran) element protivusluge.

  • (2) Doprinose ne plaćaju sva lica (kao kod poreza), već samo ona lica koja će imati neku korist od tako prikupljenih javnih sredstava.

  • (3) Doprinosi predstavljaju prinudno plaćanje, odnosno obaveznu naknadu pojedinca za učinjene usluge ili radove koji se u potpunosti ili delimično finansiraju doprinosima.

  • (4) Doprinosi su strogo namenski, odnosno prikupljena sredstva ne prolaze kroz budžet i budžetsku proceduru.

  • Sve navedene karakteristike doprinosa trebalo bi obavezno izraziti u definiciji doprinosa, što je izuzetno teško. Opšta definicija doprinosa bila bi: “doprinosi su posebna vrsta namenskih javnih prihoda koja se na osnovu uvedene obaveze ubira od fizičkih i pravnih lica”.

Slide 50

  • Doprnosi imaju određenih sličnosti sa porezima i taksama, ali se od njih i znatno razlikuju :

    (a) Doprinosi se razlikuju od poreza po sledećem :

    (1) Obveznici doprinosa imaju neposrednu korist od rada državnih organa ;

    (2) Visina obaveza u plaćanju doprinosa u pozitivnoj je korelaciji sa korisnošću rada državnih organa ;

    (3) Obaveza plaćanja doprinosa nema opšti karakter ;

    (4) Doprinosi terete ograničen krug lica koja imaju neposrednu korist od rada državnih organa.

    (b) Doprinosi se razlikuju od taksa po sledećem :

    (1) Obavezu plaćanja doprinosa nisu inicirali obveznici plaćanja doprinosa ;

    (2) Za obveznike plaćanja doprinosa postoji određena materijalna korist od rada (aktivnosti) državnih organa.

Slide 51

  • Kada je reč o doprinosima kao kategoriji fiskalnih prihoda namenskog karaktera, nesumnjivo je da među njima najveći značaj imaju doprinosi za socijalno osiguranje. Oni se prikupljaju da bi se finansirali različiti oblici pružanja socijalne sigurnosti građanima. U savremenim državama učešće doprinosa za socijalno osiguranje u ukupnim fiskalnim prihodima veoma je visoko. Primera radi, u zemljama OECD-a njihovo učešće u ukupnim fiskalnim prihodima se kreće na nivou oko 25%.

  • Država svojim građanima može da obezbedi socijalnu sigurnost na tri osnovna načina, to su :

    (1) U obliku socijalnog osiguranja

    (2) U obliku davanja iz budžeta

    (3) U obliku socijalne pomoći.

    (1) Socijalno osiguranje - predstavlja najrasprostranjeniji oblik pružanja sigurnosti građanima. Ono se finansira doprinosima koje plaćaju zaposleni i poslodavci, a u njegovom finansiranju može učestvovati i država. Ono je obaveznog karaktera, ali je moguće i dodatno se osigurati (dobrovoljno).

Slide 52

  • (2) Davanje iz budžeta - uopšte ne podrazumeva i pretpostavku da su korisnici ovih davanja prethodno već platili doprinos, niti oni moraju da pripadaju kategoriji koja je materijalno ili socijalno ugrožena. Naime, kada se sredstva za socijalnu zaštitu obezbeđuju iz budžeta, tada ili uopšte ne postoje doprinosi za socijalno osiguranje u poreskom sistemu zemlje ili je njihovo učešće u poreskoj strukturi neznatno (minorno). S tim u vezi, treba pomenuti primer Australije i Novog Zelanda, gde se celokupna obavezna socijalna zaštita građana obezbeđuje iz budžeta. Otuda, u poreskim sistemima ovih zemalja uopšte ne postoje doprinosi za socijalno osiguranje.

  • (3) Socijalna pomoć - takođe se isplaćuje iz državnog budžeta, ali samo onim liicma koja spadaju u kategoriju materijalno ili socijalno ugroženih. Pri tome, različiti poreski sistemi pojedinih zemalja različito definišu kategoriju socijalno ugroženog stanovništva. U tom kontekstu, pod ovom kategorijom se uglavnom podrazumeva isključivo radno nesposobno stanovništvo, ali i radno sposobno stanovništvo koje je privremeno nezaposleno.

Slide 53

4. CARINE

  • Carine takođe predstavljaju vrstu fiskalnih javnih prihoda, odnosno posebnu dažbinu koju država naplaćuje prilikom prelaska robe preko državne granice. Carine spadaju u posredne poreze i predstavljaju jedan od veoma značajnih instrumenata spoljnotrgovinske razmene. Danas carine mnogo više služe za ostvarivanje različitih ekonomsko-poliitčkih ciljeva nego čisto fiskalnih ciljeva. Zbog toga, carine se često izučavaju i van okvira nauke o finansijama (posebno u sklopu spoljnotrgovinske i devizne politike).

  • Ciljevi zbog kojih se uvode carine mogu biti različiti, ali najčešće su fiskalne, ekonomske i socijalne prirode. Shodno tome, treba imati u vidu sledeće :

    (1) Fiskalni ciljevi - uvođenja carina, imaju za cilj da se osiguraju potrebna javna sredstva državi, odnosno društvenoj zajednici ;

    (2) Ekonomski ciljevi - uvođenja carina, veoma su brojni i raznovrsni, ali je opšti ekonomski cilj zaštita domaće privrede od spoljne konkurencije ;

    (3) Socijalni ciljevi - uvođenja carina, ogledaju se u tome da se kroz sniženje carina na određene proizvode koji su bitni za standard određenih socijalnih grupa, deluje na njihovo pojeftinjenje, tj. stimulisanje potrošnje.

Slide 54

  • Mišljenja finansijskih stručnjaka o ulozi carina u ekonomskom i finansijskom sistemu zemlje značajno se razlikuju. Jedni ukazuju na negativne strane carina, a drugi ukazuju na opravdanost carina.

  • Oni koji osporavaju carine - kao argumente za to navode sledeće :

    (a) Carine ograničavaju razvoj međunarodne trgovine ;

    (b) Carine usporavaju rast produktivnosti rada, razvoj tehnike i tehnologije ;

    (c) Carine podstiču održavanje visokih troškova proizvodnje ;

    (d) Carine su nepravedne, jer realno više pogađaju siromašne slojeve.

  • Oni koji opravdavaju carine - kao argumente za to navode sledeće :

    (a) Carine su efikasno sredstvo zaštite nacionalne ekonomije ;

    (b) Carinama se može efikasno uticati na odnose sa drugim državama ;

    (c) Carinama se može uspešno braniti ekonomska samostalnost zemlje ;

    (d) Carinama se brzo i jeftino dolazi do novca za finansiranje javnih potreba;

    (e) Carinama se može vršiti efikasan uticaj na domaće privredne tokove.

Slide 55

  • Ako se ima u vidu način podele carina, onda treba reći da postoji više kriterijuma za njihovu podelu. Međutim, uobičajeno je da se carine dele :

    (1) Prema načinu njihovog obračunavanja

    (2) Prema načinu njihovog uvođenja.

    (1) Prema načinu obračunavanja - carine se klasifikuju na :

    (a) Specifične ili kvantitativne carine - obračunavaju se po vrsti i količini robe, a carinska stope se određuju prema mernim jedinicama (metar, kg.),

    (b) Vrednosne ili “ad valorem” carine - obračunavaju se u procentu od vrednosti robe, tj. cene robe.

    (c) Mešovite carine - predstavljaju kombinaciju specifičnih i vrednosnih carina, a kombinuju se usled nedostataka prva dva načina obračuna.

    (2) Prema načinu uvođenja - carine se klasifikuju na :

    (1) Autonomne carine - država ih uvodi na osnovu svog fiskalnog suvereniteta (samostalno) isključivo u skladu sa sopstvenim potrebama.

    (2) Ugovorne ili konvencionalne carine - predstavljaju rezultat sporazuma dve ili više država i primenjuju ih zemlje koje su prethodno sklopile trgovinske sporazume.

Slide 56

5. PARAFISKALNI PRIHODI

  • Parafiskalni prihodi predstavljaju noviji pojam u finansijskoj nauci. Zbog toga ovo je “fluidan” pojam koji još uvek nije našao pravo mesto u finansijskoj teoriji i praksi. Međutim, ostavljajući teorijske rasprave po strani, treba reći da se je u pitanju obavezno davanje koje se naplaćuje od fizičkih i pravnih lica u vidu doprinosa za ekonomske i socijalne ciljeve.

  • Kao što se vidi, reč je o javnim prihodima sa posebnim karakteristikama. Mada ova kategorija javnih prihoda još uvek nije dovoljno sistematizovana i nije dobila šire forme regulisanja, ipak je moguće izdiferencirati nekoliko osnovnih karakteristika parafiskalnih prihoda, to su :

    (1) Parafiskalni prihodi ne potiču od svih nosilaca poreske obaveze, već samo od članova određene društvene grupacije koji su povezani nekim zajedničkim ekonomskim ili socijalnim interesom.

    (2) Parafiskalni prihodi ne ulaze u sastav budžetskih sredstava i ne regulišu ih fiskalni organi. Oni se javljaju kao prihodi širih ili užih društvenih grupa koje su povezane zajedničkim interesima.

Slide 57

  • (3) Parafiskalni prihodi imaju karakter destiniranih javnih prihoda, budući da se redovno radi o namenskim prihodima kojima se želi rešiti neki konkretan zadatak ekonomskog ili socijalnog karaktera.

  • (4) Parafiskalni prihodi nemaju strogu vremensku trajnost kao porezi. Oni su najčešće vremenski određeni i to prema nameni ili prema subjektima. Nakon toga, prestaje potreba za njihovim postojanjem (slično vanrednim porezima).

  • Parafiskalni prihodi su prevashodno namenskog karaktera. Pri tome, najčešće se radi o namenama ekonomske i socijalne prirode :

    (a) U parafiskalne javne prihode sa ekonomskim namenama - spadaju doprinosi komorama i drugim asocijacijama privrede;

    (b) U parafiskalne javne prihode sa socijalnim namenama - spadaju doprinosi za pojdine vidove socijalnog osiguranja.

  • Parafiskalni prihodi se ne unose u budžet, već se koriste kao samostalni izvor finansiranja određenih ekonomskih i socijalnih programa.

Slide 58

  • Mreža ključnih pojmova : Javni prihodi, klasifikacija javnih prihoda, originarni i derivativni, javnopravni i privatnopravni, redovni i vanredni, javni prihodi od fizičkih i pravnih lica, povratni i nepovratni prihodi, prihodi širih i užih teritorijalnih jedinica, prihodi u novcu i prihodi u naturi, fiskalni javni prihodi, porezi, osnovni elementi poreza, lični elementi poreza, materijalni elementi poreza, ciljevi oporezivanja, fiskalni ciljevi oporezivanja, nefiskalni ciljevi oporezivanja, načela oporezivanja (finansijska načela, ekonomska načela, socijalna načela, poresko-tehnička načela), klasifikacija poreza, ekonomska klasifikacija poreza, porezi iz imovine, porezi iz prihoda, porezi iz rashoda, porez na promet, akciza (trošarina), takse, osnovne karakteristike taksi, determinante visine takse, klasifikacija taksi, doprinosi, carine, parafiskalni javni prihodi.


Copyright © 2014 SlideServe. All rights reserved | Powered By DigitalOfficePro