ME ĐUNARODNI MONETARNI SISTEM

1. MEĐUNARODNI MONETARNI SISTEM Dajana Ercegovac

2. Zlatni standard (1870-1914) • Do 1870. godine korišćeno je i srebro i zlato u zavisnosti od države– bimetalizam. • Od 1870. zlatni standard u razvijenim industrijskim zemljama. • Fiksni devizni kurs nacionalnih valuta u odnosu na zlato. • U periodu zlatnog standarda je došlo do snažnog rasta međunarodne trgovine i investicija, devizni kursevi i cene su bili stabilni, ostvaren je dinamičan privredni rast. • Velika Britanija ima vodeću ulogu kao najveća industrijska sila, značajan uvoznik hrane i sirovina, a najveći izvoznih industrijskih proizvoda i najveći izvor kapitala. • London je bio svetski finansijski centar, a funta je bila glavna međunarodna valuta. • VB primenjuje zlatni standard od 1819. • Automatski mehanizam deflatornog prilagođavanja neravnoteže u platnom bilnasu kroz promenu deviznih rezervi u zlatu i novčane mase koje utiču na promenu cena i promenu nivoa izvoza i uvoza i uravnotežavaju platni bilans.

3. Većina zemalja nije strogo primenjivala mehanizme prilagođavanja sa efektima na novčanu masu, već je sprovođena delimična sterilizacija kako bi se ublažio proces prilagođavanja platnog bilansa i platnobilansne neravnoteže su finansirane kretanjem kapitala. • Zemlja koja je imala deficit PB i odliv zlata i pad novčane mase, imala je više kamatne stope kojima je privlačila strani kratkoročni kapital kojim je pokrivala deficit PB. • U VB je promena eskontne stope bio glavni instrument za eliminisanje neravnoteže platnog bilansa. • U slučaju deficita PB, Centralan banka Engleske je povćavala eskontnu stopu i privlačila strani kapital, a zaduživanje je bilo skuplje, što je uticalo na jačanje funte na deviznom tržištu i smanjenje odliva zlata. • U slučaju suficita PB, CBE je smanjivala eskontnu stopu i podsticala odliv kapitala, smanjivajući potrebu za uvozom zlata. • Preko kretanja eskontne stope i stabilizirajućihkretanja kratkoročnog kapitala održavala se spoljna ravnoteža.

4. Međuratno iskustvo (1918-1939) • Posle I sv.rata dolazi do napuštanja zlatnog standarda i uvode se ograničenja na konvertibilnost nacionalnih valuta u zlato da bi se zaštitile ograničene zlatne rezerve, što dovodi do nepoverenja i velikih flutkuacija deviznih kurseva uz snažnu depresijaciju većine valuta u odnosu na dolar. • Zbog štampanja novca radi obnove privrede i ratne odštete došlo je do hiperinflacije u Nemačkoj 1920. • Zbog visokih fluktuacija DK, SAD su obnovile zlatni standard 1919, a VB 1925 sa paritetima prema zlatu na predratnom nivou, što je u slučaju VB dovelo do precenjivanja funte i hroničnog trgovinskog deficita, dok je Francuska potcenila franak sa očekivanjima da će popraviti izvoznu konkurentnost, što je poljuljalo poverenje u zlatni standard.

5. Mehanizmi prilagođavanja su imali oslabljeno delovanje zbog manje fleksibilnosti nadnica i cena, zbog korišćenja insrumenata fiskalne i monetarne politike radi ostvarivanja ciljeva domaće privrede na račun automatskog mehanizma prilagođavanja i čestih intervencija CB kako bi se neutralisale posledice na novčanu masu. • Zbog manjka zlata u evropskim CB i proširenja deviznih rezervi sa dolarom, funtom i francuskim francima, napušta se direktna veza između rezervi zlata i novčane mase u zemlji i formira se zlatno-devizni standard (1925-1930-tih godina). • Formalizovanje zlatno-deviznog standarda na međunarodnoj monetarnoj konferenciji u Đenovi 1922. • Novčana masa nije u potpunosti pokrivena sa zlatnim rezervama, već se koriste i depoziti u jakim valutama kao osnova za ponudu novca, što povećava ulogu kamatne stope u mehanizmu automatskog prilagođavanja PB i smanjenje kretanja zlata između zemalja.

6. VB 1925 uspostavlja konvertibilnost funte za zlato po paritetu pre rata, što prate i ostale vodeće zemlje, ali je 1931 morala da suspenduje konvertibilnost zbog istrošenih rezervi zlata (zbog precenjenosti deviznog kursa i konstantnog deficita PB, rasla je nezaposlenost, cene robe nisu bile fleksibilne na dole, a rast kamatne stope je obeshrabrivao investicije), što je dovelo do urušavanja zlatno-deviznog standarda i podele sveta na tri konkurentna bloka: blok funte, blok dolara i zlatni blok (Francuska), a druge zemlje kao Nemačka i Istočna Evropa uvode deviznu kontrolu. • Zlatno-devizni standard i devalvacija dolara u odnosu na zlato u SAD (početkom 1930-tih) radi smanjivanja nezaposlenosti i podsticanja izvoza i uspostavljanja spoljne ravnoteže, doprinela je produbljivanju i širenju Velike depresije u SAD (1929 slom Njujorške berze) i pojačane nestabilnosti praćenje rastom nezaposlenosti, rigidnošću cena i nadnica na dole i konkurentskim devalvacijama sa politikom „osiromašenja suseda“ što dovodi do razmaha protekcionizma (rast uvoznih carina) i smanjenja međunarodne trgovine i međunarodnog kretanja kapitala uz visoke oscilacije DK i deviznih rezervi.

7. Bretonvudski međunarodni monetarni sistem (1944-1971) • 1944 Konferencija u Breton Vudsu gde su učestovali ministri finansija 44 zemlje i formiran je novi stabilan međunarodni monetarni sistem koji je imao za ciljda zemlje mogu istovremeno da ostvare unutrašnju i spoljnu ravnotežu (punu zaposlenost bez inflacije i ravnotežu PB bez ograničenja na međunarodne tokove robe). • Razmatrana su dva plana: Kejnzov i Vajtov, usvojena je sistem sličan Vajtovom planu, formiran je MMF 1945, a počeo je sa radom od 1947, sa zadatkomda obezbeđuje kratkoročne zajmove CB prema sistemu kvota, kada zemlje članice imaju problem sa održavanjem fiksnog deviznog kursa i oslabljenim deviznim rezervama i deficitom PB. • Formirana je Međunarodna banka za obnovu i razvoj IBRD sa ciljem da odobrava zajmove za duguročne razvojne projekte i obnovu privreda posle rata.

8. Osnovan je GATT Opšti sporazum o carinama i trgovini 1947 koji je važio do 1994 kada je prerastao u WTO Svetsku trgovinsku organizaciju sa ciljem da se smanje carine i oživi međunarodna trgovina u posleratnom periodu. • Članice MMF-a su imale obavezu da unaprede međunarodnu monetarnu saradnju, da obezbede stabilnost deviznog kursa, da olakšaju međunarodnu trgovinu, da ustanove multilateralni sistem međunarodnih plaćanja i oforme međunarodne monetarne rezerve. • SAD su zadržale zlatni paritet 35 dolara za 1 uncu zlata, a ostale zemlje su uspostavile fiksne paritete nacionalnih valuta u odnosu na dolar, uz obavezu FED-a na punu konvertibilnost dolara u zlato. • CB svih ostalih zemalja su bile u obavezi da brane fiksni paritet u odnosu na dolar sa deviznim rezervama, a dozvoljene oscilacije kursa su bile +/-1% oko centralnog pariteta prema dolaru, dok SAD nisu imale obavezu da intervenišu na deviznom tržištu jer su druge zemlje održavale fiksnu cenu dolara.

9. Do poč. 1960-tih i uvođenja konvertibilnosti valuta zapadnoevropskih zemalja, međunarodni monetarni sistem se oslanjao na dolar kao jedinu svetsku rezervnu valutu zbog akumuliranih velikih zlatnih rezervi u SAD tokom rata – zlatno-dolarski standard. • SAD je posredstvom deficita PB postao glavni izvor rasta međunarodne likvidnosti. • Primenjivan je režim fiksnog deviznog kursa radi obezbeđivanja stabilnosti DK na kratak rok, ali bila su dozvoljena podešavanja i prilagođavanja deviznog kursa u slučaju fundamentalne neravnoteže PB i uz odobrenje MMF-a. • U slučaju privremenih neravnoteža PB vršilo se finansiranje kroz promenu nivoa deviznih rezervi i zaduživanjem kod MMF. • Zemlje koje su se suočavale sa ozbiljnim neravnotežama – deficitom PB su primenjivale restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku (uz visoke troškove prilagođavanja kroz smanjivanje zaposlenosti i dohotka), uz devalvaciju nacionalne valute uz saglasnost MMF.

10. Sistemu podešavanja i prilagođavanja nedostaju stabilnost i automatizam zlatnog standarda i fleksibilnost sistema fluktuirajućeg deviznog kursa što je dovelo do neuspeha ovog režima na dug rok. • Nakon II svetskog rata evropske zemlje su pretrpele velika ratna razaranja sa velikim odlivima zlata i deficitima u PB. • SAD su akumulirale velike rezerve zlata i postojala je visoka tražnja za dolarima. • Obnavljanje konvertibilnosti evropskih valuta, rast međunarodnih tokova kapitala i uticaj kretanja kamatnih stopa na tokove kapitala i stanje deviznih rezervi, nameće potrebu emisije HOV (obveznica i zapisa) sa većim kamatnim stopama u odnosu na inostranstvo kako bi se obeshrabrio odliv kapitala i smanjio pritisak na devizni kurs – restriktivna monetarna politika. • Zemlja koja ima veliki deficit tekućeg računa u dužem vremenskom periodu, postaje osetljiva na špekulacije i pritisak za devalvacijom valute raste usled rasta nepoverenja u valutu.

11. Destabilizirajuće špekulacije i pritisak na devalvaciju i smanjenje deviznih rezervi kod zemalja sa dugoročnim deficitama PB ili pritisak na revalvaciju i povećanje deviznih rezervi sa rastom inflacije kod zemalja sa konstantim suficitima PB, dovele su do snažnih platnobilansnih kriza u razvijenim zemljama. • Odlaganje prilagođavanja pariteta u slučajevima fundmentalne neravnoteže (devalvacije ili revalvacije) promenom deviznih rezervi u razvijenim zemljama je znatno umanjilo fleksibilnost Bretonvudskog sistema i uz česte platnobilansne krize i destabilizirajuće špekulacije je došlo do raspada sistema fisknih deviznih kurseva 1971. • Pošto je u režimu fiksnog deviznog kursa prisutna neefikasnost monetarne politike, nosioci ekonomske politike su u načelu imali na raspolaganju instrumente fiskalne politike za postizanje unutrašnje i spoljne ravnoteže.

12. Pošto je međunarodna finansijska integracija i uvođenje konvertibilnosti nacionalnih valuta bila postepena (1958), u sistemu su bila zadržana ograničenja na kretanje kapitala i bile su prisutne razlike u kamatnim stopama - kao instrument monetarne poltike za postizanje unutrašnje i spoljašnje ravnoteže. • MMF je odobravao pozajmice prema sistemu kvota. • Kvotase uplaćivale prilikom stupanja u članstvo u MMF, prema ekonomskoj snazi i učešću u međunarodnoj trgovini. • Kvota se sastoji od 25% zlata ili depozita u konvertibilnim valutama (posle SPV), a 75% u nacionalnoj valuti. • Zemlja kada povlači kredit od MMF-a dobija konvertibilnu valutu, a deponuje ekvivalentan iznos nacionalne valute. • Svaka zemlja je mogla da pozajmi 25% kvote godišnje, do maksimalnog iznosa od 125% kvote zemlje, a kada se vraća zajam zemlja otkupljuje nacionalnu valutu konvertibilnom valutom.

13. Prva kreditna tranša od 25% kvote se zovezlatna tranša, a preostale 4 tranše su više kreditne tranše gde postoji uslovljavanje MMF-a sa sprovođenjem odgovarajućih mera ekonomske politike po principu stand-by aranžmana u slučaju platnobilansnih problema. • Međunarodne rezerve zemlje se sastoje od neto pozicije zemlje kod MMF-a (razlika između kvote i povučenog zajma), deviznih rezervi i SPV (veštačka valuta koju je kreirao MMF radi finansiranja deficita PB, gde su SPV raspodeljena zemljama članicama prema visini kvote).

14. Nedostaci Breton-Vudsa • Uloga SAD u kreiranju međunarodne likvidnosti i veliki rast deficita bilansa tekućih transakcija, doveli su do poljuljavanja poverenja u dolar i konvertibilnost dolara u zlato. • SAD su sprovele mere u pokušaju da stabilizuju bilans tekućih transakcija: visok nivo kratkoročnih kamatnih stopa u cilju sprečavanja odliva kratkoročnog kapitala (1960-tih), a nizak nivo dugoročnih kamatnih stopa radi podsticanja investicija i privrednost rasta; mere direktne kontrole odliva kapitala (1963-68); intervencije na deviznom tržištu da bi se sprečio odliv kapitala, mere podsticanja izvoza. • Pomenute mere nisu dale značajne rezultate i deficit tekućeg računa SAD se neprekidno uvećavao.

15. Dolarske devizne rezerve u inostranstvu su rasle, a povremene zamene dolara u zlato su smanjile rezerve zlata u SAD, pa su dolarske rezerve nadmašile rezerve zlata u SAD vrednovane po fiksnoj ceni od 35 dolara za 1 uncu zlata. • Trifin je upozoravao da rastući deficit PB u SAD preti da potkopa poverenje u dolar i pokrene lavinu zamene dolara za zlato. • Ukoliko SAD prekinu da generišu deficit PB kako bi izbegli špekulacije protiv dolara, prouzrokovali bi manjak međunarodne likvidnosti. • Prema Trifinu potrebno je da se povećaju međunarodne rezerve, a da to ne dovede do nestabilnosti u međunarodnom monetarnom sistemu. • Porast kvota kod MMF-a je doprineo neznatnom povećanju međunarodne likvidnosti, pa je doneta odluka o kreiranju SPV – Specijalnih prava vučenja kao veštačke aktive koja je predstavljala dodatak međunarodnim rezervama bez pokrića u zlatu, koje su mogle da se korsite radi finansiranja deficita PB - 1967.

16. Uprkos kreiranju dodatne likvidnosti, SAD su nastavile da povećavaju platnobilansni deficit i emisiju dolara za njegovo finansiranja (novčana masa SAD je bila iznad rezervi zlata), što je dalje produbilo asimetriju između SAD i ostalih zemalja koje su bile ograničene po pitanju monetarne politike zbog fiksnog režima DK. • Mogu se izdvojiti dva podperioda u okviru Breton-Vudsa: 1944 -1958 oporavak privreda, manjak međunarodne likvidnosti i nestašica dolara i 1959 – 1971 prezasićenost dolarima. • Uvođenje dvostruke cene zlata zbog velike tražnje špekulata za zalatom zbog očekivanja porasta dolarske cene zlata je prestavljao uvod u kolaps sistema. • 1970 i 1971 je prisutan izražen rast međunarodne likvidnosti zbog enormno visokog deficita PB i recesije u SAD i došlo je do sukoba između Nemačke, Francuske i Japana koji su imali suficit bilansa tekućih transakcija i nisu prihvatili da revalviraju svoje valute kako bi se neutralisao njihov suficit i SAD su prekinule zamenu dolara za zlato i uvele dodatnu taksu na uvoz.

17. Ukidanje konvertibilnosti dolara za zlato kao pritisak da sve ostale zemlje revalviraju svoje valute, doveo je do toga da 1971 SAD devalviraju dolar i dolazi do sloma Bretonvudskog sistema, gde glavne valute prelaze na plivajući režim DK. • U decembru 1971 zemlje Grupe 10 postižu Smitsonijanski sporazum: SAD povećavaju zvaničnu cenu zlata sa 35 na 38 dolara po unci zlata, ali bez obnavljanja konvertibilnosti dolara u zlato; ostale zemlje su prihvatile da revalviraju svoje valute za 8% u odnosu na dolar, tj. dolar je devalvirao za 8%; dozvoljene su šire zone fluktuacija DK od +/-2,25%; u SAD su ukinute takse od 10% na uvoz. • Ovaj sporazum nije rešio fundamentalne nedostatke Bretonvudskog sistema i u martu 1973 najjače valute su ponovo počele da fluktuiraju zbog pritisaka špekulanata i visokog deficita PB u SAD. • Nastao je novi režim – sistem kontrolisane fleksibilnosti.

18. Zemlje su mogle da slobodno izaberu režim deviznog kursa prema ciljevima svoje ekonomske politike uz uslov da ne nanesu štetu svojim spoljnotrgovinskim partnerima manipulišući DK kroz konkurentske devalvacije – režimom prljavog fluktuiranja. • MMF je preuzeo ulogu da prati i kontroliše primenu izabrane politike deviznih kurseva svojih članica. • Fleksibilni devizni kursevi su nakon raspada Bretonvudskog sistema imali velike izazove u periodu Naftnih šokova i recesija 1973 i 1979 (stagflacija – recesija i inflacija) uz pokušaje međunarodne koordinacije makroekonomskih politika u cilju oporavka svetske privrede.

19. HVALA NA PAŽNJI! Dajana Ercegovac