Download
1 / 9
E N D
XYZ Priča: MilicaBjelogrlić Ilustrovala:Amber Vještica
Opet je to doba godine.Prljavosivi grad postao je još sivlji zbog magle u kasno decembarsko popodne. Sve bi bilo u redu da je grad prazniji i da je jedino što je ostalo čovek sa svojim mislima. Međutim, ispunjen je ljudima. Uglavnom su isti, nose otmene papirne kese: odvratne, sveprisutne. Grad je sve tamniji zbog mraka koji se brzo nadvio i ružne zimske odeće koju ljudi nose, gajeći iluziju da će im biti toplije.
Teške martinke lupaju dok jedan dečko hoda. Mokri šljunak ispušta nekakav gnjecav zvuk svaki put kad korakne. Voli da gleda kako njegov umorni dah postaje para dok izdiše. Još i puši, pa sam sebi liči na starinsku lokomotivu. Bilo bi okrepljujuće ponovo proživeti dečačke maštarije kada je svakog dana želeo da bude nešto drugo: policajac, vatrogasac, moler...Sada završava fakultet i ne zna tačno šta želi da bude. Zapravo, lažem, zna on to vrlo dobro. Želi da bude lutalica, slobodan.
Palcem razmaže preostali patrljak cigare po rubu mrke, prljave kante za đubre. Podigne opušak, još jednom ga dobro pogleda, a zatim sa lakoćom baci, kao da je taj predmet nešto ogavno, nešto što ne zaslužuje da postoji. Namesti maramu preko usta i nastavi dalje. Ruke su mu hladne i modre. Voli taj osećaj hladne kože. Smiruje ga. Dečkov kaput se prilagodio njegovim pokretima – savršeno je namešten, njišu se u istom ritmu. Uostalom, sve je na njemu skladno: nepodšišana, kratka kosa, koščato bledo lice, prodorne plave oči. Njegove su oči strašne. Toliko osude u njima, osude koju nije želeo da pokaže. Još od najranijeg detinjstva je primećivao sve greške ljudskog roda, ali nije o njima mnogo razmišljao. Kako je rastao, međutim, više im se posvećivao: roditelji koji su se svađali, potpuno prazni prijatelji, devojke koje su ga jurile. Sve to ga je zamaralo, sve to je mrzeo. Otplutao bi nekud daleko, u neki bolji svet. Savršen hladni svet, bez ljudi. Ne nužno bez ljudi, ali bez onih koji su bili prazni, beskorisne orahove ljušture bez ploda. A svi koje je sretao su bili upravo takvi.
Mrak je potpuno progutao grad. Dečko se naglo zaustavio na autobuskoj stanici. Do stanice se nalazila ulična svetiljka koja je sablasnom svetlošću osvetljavala okruženje. Pod njom su ljudi izgledali zlo: maske su se otopile, kao grumen leda, nesrećnog leda, ostavljenog i zaboravljenog na suncu. Ruku je ležerno spustio u džep i počeo da se igra prstenom na desnom palcu. Srebrni, teški prsten. Gledao je na drugu stranu ulice, usput izbegavajući svačiji pogled. Kičasti novogodišnji ukrasi mu nisu skretali pažnju. Nije ni razumeo svrhu tog praznika. Ljudi odluče da učine stvari koje ne ispune – i sve ostaje isto. Još jedna greška ljudskog roda.
Autobus je lagano stao i dečko je, kao i nekoliko ljudi, ušao unutra. Brzo je seo na mesto koje je imalo samo jedno sedište i skinuo kaput.
Usku crnu majicu su zatezali začeci mišića. Nije bio baš izvajani Adonis, ali je bio dovoljno jak. Nalaktio se na prozor i naslonio glavu na pesnicu. Koji je on element?Sklonio je pramen crne kose sa lica i nastavio da zuri u daljinu, u jedno veliko ništa.
Nešto ga je okrznulo po ramenu.Nehotično nameštajući ljutito lice zbog toga što ga je neko uznemirio i izvukao iz zamišljenog života, okrenuo se.
Devojka, takođe sva u crnom, u dugom kaputu, suknji, hulahopkama i čizmama na štiklu koje su sezale do zglobova. Ispijeno lice, sa karminom boje šljive, i dugim slapom crne kose činilo je da izgleda još zamorenije. Bila je prelepa, bila je sve ono u šta je želeo da pronikne.
